За колико се продаје част

„Уносно место“ је пробојно актуелна комедија Александра Николајевича Островског која под лупу поставља корупцију у руском друштву, у роду са оном коју је раскринкао Гогољ у „Ревизору“ двадесетак година раније. Иако написан у времену руског реализма (1857), комад Островског данас пршти од разорно значајних опсервација о дубинском друштвеном хохштаплерају.

У квалитетном сценском читању редитеља Егона Савина, текст је скраћен, што је довело до згушњавања радње и солидног одржавања темпа игре (драматург Милош Кречковић). Радња је осавремењена увођењем нових детаља, као што су сексуална глад Вишњевског, наркоманија његове супруге итд. Иако је на тај начин радња експлицитно доведена у наше време, костими су остали у епохи (костимографија Лана Цвијановић). То је важно јер се тако подвлачи историјски континуитет безочне друштвене корупције, али и односа између брачних и материјалних интереса, што је друга важна тема коју Островски у комаду третира.  Сценографија је изузетно функционална, кулисе су сачињене од клизних елемената који се по потреби спуштају или повлаче, смањујући или ширећи тако простор игре, што има симболички смисао - одражава промене у материјалнм и друштвеним стањима ликова (сценографија Миодраг Табачки). На пример, на почетку четвртог чина који приказује сиромаштво Жадова и Јулкице, плафон изнад њих се спушта стварајући осећање безизлазности. А у разрешењу, када су некадашњи моћници, Вишњевски, Вишњевска и Јусов, ухваћени у преварама и притерани у ћошак, они седе згурани на поду, док су Жадов и Јулкица изнад њих, на уздигнутој платформи. То представља визуализацију промене њихове друштвене позиције набоље, али и релативности моћи. Коло среће се непрестано окреће, вртоглаво истресајући функционере из њихових фотеља.

Предраг Ејдус углавном реалистичким средствима, стандардно убедљиво, игра Вишњевског, корумпираног моћника, али и трагикомичног маторог јарца, сексуално изгладнелог перверзњака. Анђелика Симић у улози његове супруге Вишњевске наступа театрално, нападно, извргавајући руглу лик младе лепотице која се удала због новца. Такав приступ у изградњи лика на крају ће добити посебно значењско оправдање, када сазнамо да она ушмркава дрогу, што дубље објашњава ту специфичну хистерију. 

Вишњевска је комички ефектан, али и слојевит лик, за разлику од Кукушкине коју игра Јелисавета Саблић, неоспорно комички убедљиво, карикатурално, али идејно ограничавајаће, са намером да без много муке освоји симпатије публике. Осим што је прорачуната, таква игра чини неправду лику Кукушкине – она је у тексту сложеније дата, перфиднија је, дијаболичнија. На пример, Островски детаљно приказује разлике у њеном понашању према ћеркама и удварачима, које говоре о њеној перфидности, док у представи нема таквих финеса, лик је извајан у прегрубим цртама.

Њена ћерка Јулкица (Милена Живановић) је удавача спремна на све, у представи се користи драстичнијим средствима, у односу на текст, са циљем да се докопа мужа – уцењује Белогубова, измишљајући трудноћу. Њена сестра Полина (Јована Гавриловић) је романтичнији тип, на почетку се бори против лажи, али ће се под утицајем средине и она сломити, показујући да поштење ипак има рок трајања. Јусов (Бранислав Лечић) и Белогубов (Срђан Тимаров) су корумпирани чиновници који на сцену ступају заједно, као пар гротескних кловнова, подсећајући и на оне Бекетове, обавијене апсурдом.

Жадов Николе Ракочевића је идеалиста, страствени борац за промене у неправедном друштву. Но, и његово понашање ће доживети метаморфозу. Под притиском супруге Полине, одлучиће да ступи на пут којим се најчешће иде – пут покварености и корупције. Овај преокрет је изузетно важан јер сугерише да на свету нема апсолутне части, само је питање цене њене продаје.

Битно је нагласити и то да је у Савиновом тумачењу продубљено и наглашено значење политичког деловања младог Жадова. Он говори о револуцији, чита Маркса (то је детаљ који, наравно, не постоји у тексту). Радња представе се тако поставља и у контекст актуелних бурних дешавања у окружењу, свеприсутног осећања да смо стигли у ћорсокаке глобализма и неолиберализма, у време у коме се вришти за променама.