Развојна банка у сенци корупције

Србији је потребна развојна банка. С тим је сагласна већина политичких странака и у власти и у опозицији. Појединима је то чак и део економске понуде за 16. март. Банка која би омогућила јефтиније зајмове за пољопривреду и повољније кредите за дугорочне инфраструктурне пројекте и тако допринела бржем развоју наше земље заиста звучи примамљиво. Уосталом, по дефиницији Уједињених нација, националне развојне банке управо и служе томе да кредитирају оно за шта пословне немају интереса или могућности.

Међутим, треба указати и на другу страну приче. А то је контрола још једне домаће и државне банке. Још су свежи потписи на папирима за ликвидацију четири домаће банке, од којих се једна иронично звала баш развојна банка, додуше Војводине. Ко би могао да гарантује и да нова развојна банка неће запасти у сличне проблеме које ће потом плаћати порески обвезници Србије. И још важније, ко ће гарантовати да ће њен рад бити независтан од политике и крупног бизниса. И да неће постати, као што је то Даница Поповић, професорка Економског факултета, приметила у једном од својих коментара у „Политици” – банка за развој, али корупције.

Треба рећи и да се привреда Србије у претходном периоду финансирала, помагала, субвенционисала из многих извора – Фонд за развој, Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА), Национална агенција за регионални развој... А према речима бившег министра привреде Саше Радуловића, управо су нека од ових тела била легло корупције. Што се тиче надлежних министарстава, финансија и привреде, они немају готову стратегију за развојну банку у Србији.

И после свега, треба ли Србији нова развојна банка? Економисти на ово различито гледају. Док једни у њеном оснивању виде шансу да се омогући бржи развој наше привреде, други сматрају да ће она бити још један неуспешни пројекат, уколико је не прате системске промене. За Горана Николића, економисту Института за европске студије, дилеме нема. На питање да ли Србији треба развојна банка, одговара – да!

– Разлог је једноставан. Наша земља тек треба да се развије и неопходно је да се кроз такву банку субвенционишу поједини сектори. Развојна банка служи да оспособи привреду да буде конкурентна. Лако је сада Америци и Британији да промовишу слободно тржиште и да буду против субвенција привреди када су до пре пола века радили исто, све док се нису развили – објашњава Николић.

На нашу опаску да Фонд за развој већ чини исто, он одговара да то није сасвим тачно, јер он нема толики капитал који би имала развојна банка. Што се тиче евентуалне корупције у ситуацији у којој би политичке партије имале утицај на банку коју оснива држава, Николић каже да у томе не види огроман проблем.

– Под тим изговором можемо да укинемо и здравство, јер и у здравству има корупције. Сматрам да то није добар аргумент. Значи, треба сузбијати корупцију и гледати да је буде што мање, а не укидати добар пројекат због могућности да се корупција појави – закључује Николић.

Са друге стране, одговор Александра Стевановића, економисте Центра за слободно тржиште и саветника бившег министра привреде, може се сажети у једно оштро – не!

– Након лоших искустава са Развојним фондом, Развојном банком Војводине и домаћим банкама, док не направимо овде нормалан систем, нама не треба још једна авантура са развојном банком – објашњава Стевановић.

Привредници на ову проблематику гледају потпуно другачије. Према речима Драгољуба Рајића, директора Уније послодаваца Србије, наша држава за оснивање такве банке неће имати новца све док не смањи број запослених у јавном сектору и то на око 500.000 са садашњих око 700.000.

-------------------------------------------------------------

 Светска искуства

Готово да нема земље у свету која се није сусрела са феноменом развојне банке, али се искуства умногоме разликују. Према речима економиста, у посткомунистичким земљама развојне банке нису биле нарочито успешне будући да су често биле под политичким утицајима. Са друге стране, у западној Европи су после Другог светског рата обавиле велики посао у обнови индустрије, још постоје и послују слично као приватне банке.

Један од најпознатијих примера је КФВ, немачка развојна банка. Такође је у власништву државе, основана је 1948. године као део Маршаловог плана. Данас ова банка успешно финансира и послове изван Немачке. Најстарија регионална развојна банка у свету је Интер-америчка развојна банка, основана 1959. године у Вашингтону са задатком да кредитира развој у државама Латинске Америке и Кариба. Данас су чланице ове банке државе широм света и многе користе њена средства.

Да им је потребна развојна банка, усагласили су се пре тачно годину дана и лидери групације БРИКС (Бразил, Русија, Кина, Индија и Јужноафричка Република). Лидери су проценили да имају инфраструктурне потребе од 4.500 милијарди долара у наредне пола деценије и да ће им за то бити потребна развојна банка. Међутим, до сада ништа од тога није било.