Власници или менаџери

Луцидни сатиричар Титове епохе Бранислав Лавренски написао је са Мишом Тасићем књигу „Државу не можеш опљачкати”.

И стварно, Титова држава је контролисала штампање пара у ковници у Топчидеру. Али када су на државу, као тринаест прасади на крмачу, навалила прасад-републике, и она је почела да штампа паре. Инфлација је са пет одсто скочила на више од 20 процената. И то је била тек шала. Неразвијени су навалили на зидање спортских објеката, па су у дивљим брдима градили Давос, да одрже зимску олимпијаду, иако је на северу подалпска република имала боб стазе, и падине за спуст и скакаонице. Словеначки ироничари су ту пљачку олимпијаде овако оценили: „Пошто не умеју да се привредно развијају, они су решили да се развијају бар физички”.

Она се држава, доведена до руба опстанка, ипак није дала опљачкати.

Али кад је гранула зора „приватизације”, показало се да Лавренски и Тасић нису у праву. У најсиромашнијој општини Србије, Бабушници, ноћио сам код честитог чувара тамошње, бивше, фабрике синтетичких материјала. Кад је постао полуинвалид, метну га за чувара фабрике. Две деценије је и ноћу мотрио да неко не украде ма и шраф. А онда народ из мржње према властима, држави, социјализму, изгласа капитализацију. Сваки је гласач замишљао себе као власника кафане, дућана, као рентијера и члана „џет-сета” који се купа у Акапулку. Као што Американци имају „амерички сан”, такав сан имају и некадашњи поданици реалсоцијализма.

Први корак „капитализације” била је лицитација. На њој су се скупиле парајлије. Остало је нејасно где су паре најагмили. Но приметило се да се међу парајлијама шуњају сенке дотадашњих директора. То су били водећи партијци, они што су се на књижицу заклели да ће стражарити над интересом радничке класе, и чувати фабрике, класну имовину по самоуправном уставу. Догађаји ће показати да су фабрике биле и постале власништво нове, скривене класе менаџера.

Фабрике су продаване једна за другом испод цене. На крају лицитације нови власници (махом бивши менаџери или њихови тајни заступници) потписивали су акте да ће збринути радништво. То су прво прекршили. (Једном сам написао да је нови власник „Шинвоза” у Зрењанину изневерио своје обећање, али да га нико не гони. Млади уредник се уплашио и рекао ми: „Чика Рашо, ми се не бавимо политиком!”)

Бабушнички чувар фабрике пензионисан је. Али још као чувар радничког фиктивног власништва, каже ми: „Дошао је на лицитацију један Бугарин, мада ми мислимо да иза њега стоји неко наш. Купио, потписао да ће се бринути о радницима… али ево га сада, скида цеви од радијатора и продаје те тоне метала пооткиданог са зидова!”

„Забога, домаћине”, викнем ја, „па он само за тај силан метал трпа у џеп више пара него што је за фабрику дао”. Да, држава је фабрику продала ђутуре, није имала кад да мисли на радијаторе, журило јој се. А нови газда има живаца да кида комад по комад и продаје на парче!

Тамна је и непозната историја „приватизације”. Није право нас домородаца било прекршено само у 24 спорна привредна гиганта. Ствари сежу до у ситна цревца.

У болници ми један сапатник пацијент исприча како је стварни кикиндски гигант „Ида опел”, који би данас имао дванаест хиљада радника, продат за само петсто хиљада неких новчаних јединица. И да је нови власник, који је тријумфално пропливао кроз циљ трке зване лицитација, на првом састанку, уместо икаквих речи увода или поздрава, скочио, преврнуо сто према четворици водећих инжењера и ружно се на њих продерао.

Мене у целом том ексцесном поглављу приватизације (капитализације) занима највише да ли је тај (словеначки) хистерик био нови власник или је био од власника постављени менаџер. То није споредно питање. Ако је био власник, онда смо доспели у канџе старог капитализма из 19. века, а ако је био менаџер, то смо сви ми сада у рукама нове менаџерске класе. Та је дошла на власт после 1968. када је, како је рекао Џејмс Барнем, дефинитивно изведена менаџерска револуција.

Ако то сазнам, знаћу ко је државу најзад опљачкао.