Гогољ и ми

„Добар дан”, каже она. „Добар дан”, кажем ја. „Зовем из изборног штаба Александра Вучића. Да ли имате времена за два кратка питања?” „Немам”, рефлексно одговарам. „Добро, хвала. Довиђења. Довиђења.”

Кад сам спустила слушалицу, било ми је жао што нисам чула та два питања, да сазнам на шта „анкетни узорци”, грађани, одговарају ових дана.

Али импулс је био јачи од накнадне радозналости. Непозната је била пријатног гласа. Говорила је спорије од оних који се јављају из „Кирбијевих” штабова и који вам заврте мозак тирадом о предностима чишћења куће „кирби” усисивачем. Од оних што вам још преко телефона усисају и тепих и сав намештај, сваку грињу, и вас саме. Не знам како се осећају и како реагују други „анкетни узорци”, али знам како је одреаговала моја пријатељица, звоњавом телефона отргнута испод туша. Онако гола, извикала се у слушалицу, све у стилу: с којим правом упадате у моју интиму, за кога ћу да гласам је моја интимна ствар.

Моја друга пријатељица свакоме ко је позове каже да ће за њих да гласа, и она и њена многобројна фамилија. Мала диверзија. Допринос непоузданости испитивања јавног мњења, које се и онако злоупотребљава. А што се тиче „интиме анкетног узорка”, она не постоји док телефонски број не заштитиш. Или док сви „анкетни узорци” сваком телефонском велеизасланику не одговоре: „Да! Гласам за вас!” Док све странке преко телефона не добију наше позитивне одговоре. Како би то било лепо! Сви би се винули у ружичасте облаке лажи. Истраживачи јавног мњења би капитулирали. Манипулације изборним расположењем грађана коначно би биле избачене из игре.

Мене су позвали четвртог марта 2014. у 18.30. Четвртог марта 1852. умро је Николај Васиљевич Гогољ. Не памтим ни рођендане ни датуме смрти великих уметника, али овај датум знам, јер откад је почела украјинска драма, поново читам Гогоља. И овог четвртог марта читала сам Гогоља, „Лудакове записе”. Баш онај део кад је главни лик умислио да је краљ Шпаније и завршио у „Шпанији”, лудници, па се чудио обичајима на „шпанском двору”, што га лемају и сипају хладну воду на главу. И на крају завапио: „Полетите, коњи, и носите ме са овога света.”

Давне 1998. радила сам драматизацију Гогољевог романа „Мртве душе”. Представу тад нисам ја режирала, већ Дејан Мијач у ЈДП-у. Рекли су да сам премлада. Надам се да ћу ту драматизацију радити ускоро и о овом времену мислити кроз Гогоља и његову осетљивост за препознавање многоликог Ђавола.

Гогољев лик указао се ових дана широм Србије на киосцима. Гледа нас Гогољ, упакован у целофан, са корица књиге његових украјинских прича. Његов лик измешан је с фотографијама наших естрадних ликова, политичара страних и домаћих, ововремских спахија, криминалаца, убица и других украса насловних страна таблоида, новина, недељника. Гледа Гогољ у баналност зла данашњег света. Та синтагма, баналност зла, данас се често користи и доводи у везу са Ханом Арент. Али много пре Хане Арент, Гогољ је, како пише Мерешковски у студији „Гогољ и ђаво”, „први видео да вечно зло није у трагедији, већ у одсуству сваке трагике, ни у сили већ у немоћи, није у безумним крајностима, већ у исувише разборитој средини, не у оштрини и дубини, већ у тупости и плићаку, у баналности свих људских осећања и мисли, да зло није у максималном већ у најситничавијем”. Гогољ је, каже Мерешковски, „у мерењу моралних вредности учинио оно што и Лајбниц у математици – открио је диференцијални рачун, бескрајно велики значај бескрајно малих величина добра и зла. Први је видео демона без маске, његово право лице, које није страшно својом изузетношћу, већ својом обичношћу, баналношћу. Први је схватио да лице злог духа није нешто далеко и туђе, чудно и фантастично, већ нешто веома познато, реално, људско, исувише људско лице, лице из масе.”

Један други велики писац Владимир Набоков, пишући о Гогољу, каже да је пошлост (рус. пошлость) – не прошлост како лектори преправљају по новинама – једна од главних особина Ђавола о којем Гогољ пише. Та руска реч тешко је преводива, а Набоков објашњава да она обухвата не само оно што је очигледно безвредно него и оно што је ко бајаги важно, ко бајаги, лепо, ко бајаги паметно. „Опака је и посебно снажна кад лажност није очигледна и кад се сматра да вредности које она опонаша припадају највишој разини мисли и осећања. Неке речи које изражавају аспекте пошлости су баналан, вулгаран, тривијалан, патворен, прост, неукусан, недостојан.”

Гледа нас Гогољ са киоска, окружен царством пошлости. Његов лик указао се усред светске украјинске драме, избора у Србији, усред трговине „душом” – урном Николе Тесле. Гогољ се можда указао и да нас подсети на руску пословицу коју је узео за мото „Ревизора”: „Ако ти се лик не допада, не криви огледало”, или „Није ти огледало криво ако ти је њушка гадна”. Да нас подсети и на Чичикова, изасланика Ђавола, трговачког путника из пакла, који је путовао по Русији, од спахилука до спахилука и куповао мртве душе. Кад је роман „Мртве душе” написао, царска цензура је гракнула: Како душа може да буде мртва! Душа је бесмртна, ми смо хришћани, промени назив романа! И роман је штампан као „Чичиковљева путовања”. Душа је била сељак. Када би неки сељак умро, за њега је спахија настављао да плаћа порез, као да је жив, до следећег пописа сељака – душа. Мртви сељак – душа, због вредноће царске бирократије, могао је у списима да живи охо-хо. Бесмртност његове душе у бирократском попису могла је да се протегне. Иначе, било је то време када су властелини продавали сељаке, куповали их, баш као данас странке посланике новцем и другим политичким ђаконијама и бираче разним обећањима, баш као што се на изборима ,,душе” трпају у џакове, па се неки џакови по потреби изгубе или накнадно појаве.

Бесмртно је царство пошлости, бесмртна баналност зла. Па ко ће с ким тикве да сади свако ће интимно одлучити 16. марта. А после, ко ће с ким те тикве расађивати, а ко печене семенке грицкати, видећемо после избора. Демократија уме да има и лице демонократије. А и душа може да буде мртва.