И Тита „убедио” да воли џез

Војислав Бубиша Симић, који себе сматра „типичним представником грађанског Београда између два рата”, не само да је постао жива легенда тог града, већ и његов драгоцени хроничар. У књизи „Сентиментално путовање” кроз свој живот и џез каријеру сликовито је описао како се суочен с разним изазовима мењао и тај град и људи у њему. Прекосутра, кад буде прослављао 90. рођендан, присетиће се многих лепих тренутака, па и првог дана у Основној школи „Краљ Петар” 1930. године, усхићења с којим је улазио у књижару „Јакшић” преко пута „Политике”, коју је држао чувени голман, па кликера и крајцарица у бабиној авлији у Косовској улици, фудбала с друговима на Старом гробљу (на Ташмајдану), гостовања великих светских циркуса „Клаудски” и „Глајх”, кандираног воћа из фине деликатесне радње „Вељковић” (данас је на том месту Градска кафана)...

На његов животни пут пресудно је утицало и то што је одрастао у породици у којој је клавир био саставни део живота. Породичну кућу у Мајке Јевросиме 39 подигао је отац Драгољуб 1930. године, а порушена је у немачком бомбардовању 6. априла 1941. У приземљу је био пијано који је свирала мајка Вукосава уз коју је, са 12 година, почео и он. У џез је закорачио као гитариста, у оркестру Друге мушке гимназије (била је на месту на којем се данас налази „Политика”), заједно са Рођом Миливојевићем (хармоника), Павлом Минхом (клавир), Предрагом Кнежевићем Кнежом (виолина). Пре Другог светског рата свирали су на журевима по кућама.

„Тада су нас занимали журеви, пред сам рат, кад је већ почео да се свира први џез. Сви смо живели врло складно, другарство је много било развијено. Другу мушку је похађао кнез Павле, док је краљ Петар Други приватно учио код наших професора, међу којима је и чувени Радоје Кнежевић, брат мајора Краљеве гарде Живана Кнежевића, једног од главних вођа пуча 27. марта 1941. Тако, да се зна – Друга мушка је школовала краљеве”, говори данас Војислав Бубиша Симић и наставља. „Пре рата су постојале само тврде плоче са 78 обртаја које би се, ако их испустите, разбиле у парампарчад. Мој отац је имао ’хиз мастерс војс’ грамофон, онај с великом трубом који се навијао. Пред сам рат је било неколико мушких радњи, ’Фрајт’, ’Лазић’, ’Страхов’... и ту су могле да се купе америчке плоче са џезом, звали смо их ’брансвик’ плоче, мада је правилно ’брунсвик’. А онда ми је тата 1939. купио први пут, за 15. рођендан, плочу Каунта Бејзија. Слушао сам те плоче и покушавао да их скинем на клавиру који ми је купила баба, иначе врло имућна жена. Реч је о једном дивном концертном ’блитнеру’. На њему сам с наставницом свирао класичну музику, Шопенове валцере, Моцартове сонате.”

Оркестру из Друге мушке узори су у то време били амерички џез музичари, пре свих Дјук Елингтон и Каунт Бејзи. Најбољи наши предратни џезери свирали су зими у Београду а преко лета у бањама, а Бубиша је у Врњачкој Бањи први пут видео и слушао Штулетов оркестар, Саџа, Џоли бојсе, Микија и Мелоди бојсе, што је на њега оставило снажан утисак.

„Музика ме је мало-помало обузела а за време окупације све више сам слушао џез плоче које су ми остале од пре рата. Кад је рат минуо, свирао сам по игранкама. Од тога сам живео, па чак и моја породица. Одлично смо зарађивали. Кад је ослобођен Београд на све стране почеле су да ничу другарске вечери и игранке. А пошто смо ми једини знали музику за игру, и танго и фолк, били смо толико тражени сваког дана. ”

Крајем новембра 1944, док су његови вршњаци ишли на Сремски фронт, Бубиша је изашао из истражног затвора Озне и, како каже, не зна како је тамо доспео. Док се очајнички борио да избегне одлазак у пешадију, не очекујући добио је позив од Драгана Петровића, друга из детињства, да дође у културну екипу Народне милиције која се тек оснивала. Одмах је оформио хор и оркестар и већ до Нове године увежбали су партизанске и руске песме. Док је рат још трајао, давали су концерте по Београду, а на програму су углавном биле хорске борбене песме, затим рецитације песама Ћопића, Назора, Куленовића и Зоговића. Каже да је главни хит међу рецитацијама била песма Биографија друга Тита Радована Зоговића, која почиње речима „Машинко моја, пиши...”. Крајем маја, непосредно по завршетку рата, у Палати „Кики” његов хор је био шампион на такмичењу војних хорова. Хор је тих дана основао и свој фудбалски тим у коме су повремено играли и познати фудбалери Језеркић, Мркушић и Ћирић.

Две године после рата нови Бубишин оркестар постао је први финансијер у југословенском спорту, мада ту није било никаквог уговора нити конкретне намере да се од свирки попуни „буџет” кошаркаша Црвене звезде. Био је то заправо плод дружења на Ади Циганлији на коју се одлазило у отвореним трамвајима који су кретали од Цркве Светог Марка. На другу страну обале, тамо где су била купалишта, прелазило се чамцем.

„Када сам 1946. основао џез оркестар ’Динамо’, био је то први биг бенд у Србији, налик великим америчким, с групом саксофона, труба, тромбона, ритам секцијом. Већ сам поглед на 15 једнообразно обучених музичара, са беџом ’Динамо’, давао је целом призору неки свечан тон, да не кажем”, гламур. Пошто смо већ били велики пријатељи с кошаркашима, с којима смо се купали на купалишту на Сави, позвали су нас да направимо ’Звездане ноћи’ на Калемегдану. На том терену владала је једна, да тако кажем, господска атмосфера. И ту су, разуме се, главну реч водили познати кошаркаши тог времена, Небојша Поповић, Раша Шапер, Соколовић, Гец, Гоџић, Срђа Калембер, Мунћан... Од кошаркашица Мира Петровић и лепе сестре које су се презивале Соколовић. Ми смо свирали а они су играли и наручивали шта су хтели. Свирали смо у то време искључиво америчке ствари, Глена Милера, Бенија Гудмана, Харија Џејмса. Било је чудновато да се то догађа у неком комунистичком Београду, где су се с друге стране још увек припремале другарске вечери и приредбе с понеком масовном песмом и рецитацијама. Приказивали су се искључиво совјетски филмови. На радију не постоји никакав џез. Слушају се чешке, француске, италијанске шансоне. Понекад, можда, нека америчка али без енглеског текста. Били смо у то време као нека оаза виртуелног западног ’хај лајфа’, с тим америчким џезом и публиком која је играла без страха даће је неко опоменути због тога како се обукла или што игра фокстрот на неки декадентан начин.

Оркестар „Динамо” чинили су саксофонисти Јова Миодраговић, студент медицине и веслач државног четверца, Љубиша Алић, обоиста Владета Стефановић који је свирао и тенор саксофон, и Илија Албахаревић. Касније се придружио Милан Стојановић Мачор. Трубачи су били браћа Немечек, Лудвиг и Јан, чији су отац и деда свирали у опери, и Лаза Калмић. Тромбон – Мића Котлић, а онда се придружио Бранко Хоуф, чији је отац предавао тај инструмент на Музичкој академији. Бубњар је био Спаса, бас Борко Илић, гитара Стева Цветковић, а клавир Предраг Кнежевић Кнежа, касније познати спортски новинар Радио Београда, иначе један од иницијатора и оснивача оркестра. Кнежа је компоновао химну оркестра: „Динамо, Динамо, за игру свирамо, уз ритам тај, ведар смех, слушајте Динамо”. Бубиша је био диригент и аранжер.

„Ознаши су временом престајали да прекидају наше свирке, скинули су кожне капуте и ушли у лепа одела. Углавном сви партизани, па и многи познати официри, гледали су да се некако ослободе својих партизанки с којима су ратовали па су, богами, бацили око на лепе београдске девојке из грађанских кућа. Многи удбаши су гледали да приђу градским цурама које их углавном нису хтеле, али неке су из својих разлога пристале па су се и поудавале и вероватно промениле гледиште, или оне или њихови мужеви.”

С мајчине стране сви су били инжењери, са очеве адвокати, али је он ипак одабрао џез. Од кога је, као врло млад, имао пристојну зараду.

„Прво сам уписао Правни факултет, али сам га напустио. У исто време уписао сам и Музичку академију и по завршетку добио званичну диплому диригента симфонијске и хорске музике. Међутим, џез ме је већ скроз био ухватио кроз игранке, па дошао је онда ’Динамо’, па џез оркестар који је основао Младен Гутеша 1948. године у Радио Београду. Онда сам почео да свирам у њему. Па сам касније преузео тај оркестар и водио га 32 године. Кренули су успеси, награде, путовања…”

С радошћу у очима прича да је Београд одувек имао чиме да се поноси кад је џез у питању, а радо се сећа и балова.

„На пример, у ’Цвијети Зузорић’ су били балови, па у Културно-уметничком друштву у Лоле Рибара, у Ресавској улици, Официрском дому, па чувени Светосавски бал… Били су балови адвоката, инжењера, докторски балови... После рата смо ту традицију наставили. Па смо свирали 1990. године када је опет почео Светосавски бал. Када је на власт дошао Слободан Милошевић, поред недаћа и зла које нам је донео, учинио је макар нешто позитивно, кад је вратио балове.”

Дјук Елингтон и Каунт Бејзи су му били узори и обојицу је имао прилике да упозна. Елингтона је и сачекао на београдском аеродрому када је последњи пут гостовао у нашој земљи, 1970. године.

„Страни џез музичари су много знали о нашој сцени. Код нас је шездесете године дошао Вилис Кановер, коментатор ’Гласа Америке’, станице која је имала специјалну џез емисију за цео свет. И наш оркестар је годину раније емитован у тој емисији, тако да се знало да код нас постоји добар џез. Све те џез легенде сам лично упознао, као председник Удружења џез музичара, и био им домаћин. Београд је – морам то да нагласим – један од ретких европских градова који је од краја педесетих до краја осамдесетих видео све најбоље светске џез музичаре: Елингтона, Бејзија, Питерсона, Квинсија Џонса, Елу Фиџералд… Нису ту привилегију имали ни Париз ни Лондон. У Београду, дакле у комунистичкој земљи, стране џезере је без сметње снимала телевизија, новине су писале о њима. Мајлса Дејвиса је чак примао градоначелник.”

Бубиша је 1959. године, једним непромишљеним гестом, учинио много за афирмацију џеза у Југославији. Данас о томе прича кроз осмех, али у први мах није му било смешно…

„Био је 25. мај и председник Тито је по обичају славио рођендан. Поред слета на стадиону ЈНА и низа других приредби, хтели су те године и забавни концерт, који смо и одржали у студију Радио Београда на сајму а снимала је и телевизија. Тито је први пут дошао на један такав концерт, који је био нека имитација Санрема. И када се завршило, док смо се пресвлачили, један официр уђе и каже диригенту Богдану Бабићу и мени да смо позвани на пријем код Тита. Попнемо се у ту салу, кад око њега читава елита, Ранковић, Кардељ и остали. Речено нам је само да му приђемо и кажемо: ’Срећан рођендан, друже Тито.’ Тако и урадимо, али уместо да кренемо, ја, из чиста мира, поставим питање Титу: ’Да ли је тачно да не волите џез?’ Дакле, питање у дуплој негацији. Настаде тајац, ко зна шта ме сад чека? Међутим, он ће на то: ’Није тачно да не волим џез, ја волим џез али онај изворни!’ После мале паузе, наставља и негира све што је рекао: ’Кад сам недавно био у Судану, слушао сам изворну музику, тај њихов џез. А амерички џез не волим много, они су комерцијализовали џез!’ Мислим се, бесмислица, јер ко зна шта је слушао у Африци, вероватно неки етно. Али, битно је да други део његовог одговора није ушао ни у новине ни на телевизију, већ се појавило званично саопштење: ’Друг Тито је рекао – није истина да не воли џез.’ Тај цитат из штампе сам исекао и чувам га.

Данашњи Београд је, како каже, далеко, далеко у свему од оног „грађанског Београда”, па је таква ситуација и са џезом.

– Имамо око 11 фестивала џеза у Србији, има џеза и на нашим телевизијама, по концертима, али има врло мало џез клубова у Београду, свега три-четири у граду од два милиона становника. Џез музичари су бедно плаћени у односу на остале музичаре, па морају да се довијају и да свирају неку популарну музику да би преживели. Џез нема никакву пропагандну машину. Ове остале музике, поготово новокомпонована, имају ужасно много новца, да обесмишљавају све друго. Потребна је огромна љубав према џезу да бисте му и у овим временима остали верни, јер многи талентовани џезери одлазе у неке популарне или новокомпоноване музике да би се исхранили.

На питање – да му је 20 година како би се данас борио против тих новокомпонованих звезда – слеже раменима и наговештава да је то битка осуђена на пораз:

– Знате ли шта је музика коју производе „Звезде гранда” урадила да привуче публику!? Та музика, која више није народна него забавна, од џеза је украла инструментаријум, значи електричне инструменте, гитару, бас, бубањ, синтисајзере, чак и саксофон и трубу. Украла је разне ритмове, латино ритмове, разне покрете, са нескривеном дозом порнографије у првом плану. Тако визуелно атрактивна проширила је круг публике синтезом елемената који су узети од џеза и забавне музике па склопљени у најгори могући садржај. Квалитет песама, певања, текстова – све то је катастрофално. Као некакав лажни Холивуд. Имате светлосне ефекте, музику емитовану с најбољих звучника, одличне камермане, огромне балетске групе, симфонијски оркестар… Гледам све то и помислим како сам срећан кад дође 500-600 људи и кад напуне Коларац.