Пола века од првог освајања Европе

Данас се навршава пола века од како је први клуб из Србије постао првак Европе. То је пошло за руком Партизану освајањем првог Купа шампиона за ватерполисте.

Подвиг је остварен у Загребу, где су „црно-бели” били домаћини, јер Београд у то време није имао покривено пливалиште.

Клупско такмичење за шампиона Старог континента увео је Биро Европске пливачке федерације 7. јуна 1963. на предлог мађарског савеза, чији се представник, међутим, касније није пријавио.

Квалификације у којима су учествовали државни шампиони одигране су у Италији и Источној Немачкој од 21. до 23. фебруара. С такмичења у Напуљу право да играју на финалном турниру стекли су Партизан, Канотијери (Италија) и Дуизбург (Западна Немачка), а у Магдебургу Динамо (СССР), Динамо (Источна Немачка) и Легија (Пољска).

Одлука да је шампион Југославије домаћин саопштена је у петак, 6. марта 1964. Одређено је да се завршни турнир игра од 13. до 15. марта те године. Уочи финалног турнира председник „црно-белих” Бјелић је проценио да ће, „ако све буде нормално”, првак Европе да буде Партизан или московски Динамо у чијој екипи „само двојица нису играли за репрезентацију СССР”.

Московљани су узели појачања из свог имењака из Тбилисија, а „црно-бели” су од позајмили Боначића од загребачке Младости, с којом су вежбали уочи турнира. У екипи су имали и Јанковића, који је раније из тог клуба прешао код њих, а он је сматрао да је базен у Загребу мањих димензија од нормалних и да то може да смета највише њему и Сандићу. Као фаворите за прво место тренер Чуквас, који је уједно био и играч, навео је оба Динама, које је представио као репрезентације СССР и Источне Немачке и због тога је говорио да би друго место био велики успех за Партизан.

Највећи оптимиста био је Бранислав Живковић, који је то овако образложио у листу „Спорт”:

– Бићемо први! Ми смо одлично припремљени, а ту је и наша публика.

Први финални турнир Купа шампиона је свечано отворен у петак, 13. марта 1964, у 18,30 ч. После тога је одиграно прво коло: Динамо (СССР) – Дуизбург 7:3, Динамо (ДРН) – Легија 14:3 и Партизан – Канотијери 6:2 (стрелци за „црно-беле” Сандић 2, Јанковић 2, Чуквас из пенала и Перишић).

Дан касније су одиграна два кола – пре подне Дуизбург – Канотијери 4:0, Партизан – Легија 6:0 (Сандић 4 од тога један с играчем мање и Јанковић 2) и Динамо (СССР) – Динамо (ДРН) 8:5, а по подне: Динамо (ДРН) – Дуизбург 7:4, Канотијери – Легија 5:4 и Партизан – Динамо (СССР) 4:3 (Боначић, Јанковић 2 и Сандић).

Последњег дана најпре су играли: Динамо (СССР) – Легија 5:1, Партизан – Дуизбург 7:2 (Сандић 2 од тога један с играчем мање, Јанковић 2, Чуквас 2 при чему једна из четверца и Боначић с играчем мање), и Динамо (ДРН) – Канотијери 5:2, а на крају Дуизбург – Легија 6:5, Динамо (СССР) – Канотијери 6:2 и Партизан – Динамо (ДРН) 4:3 (Јанковић 2 и Сандић 2).

Партизан је без изгубљеног бода постао првак Европе (10 бодова), други је био московски Динамо (8), трећи магдебуршки Динамо (6), четврти Дуизбург (4), пети Канотијери (2), а последња је била Легија (без бодова). Најбољи стрелац је био Вос (Динамо, Магдебург) са 12 голова.

Владо Бјелић, који је 12 година, од обнављања клуба, водио Партизан, после покоравања Европе, овако је описао тај поход:

– Упрегли смо се у велика кола и изгурали их на врх брда. Пут је водио кроз Зонску лигу, Српску лигу, кроз квалификације... Требало је прво побеђивати у Неготину, у Сомбору... Добри односи с месним ривалом Црвеном звездом била је такође једна од компонената успеха. Младост из Загреба изашла нам је у сусрет. Помогли су нам у организацији. То је леп пример добре сарадње највећих ривала у једном спорту.

За нашу лигу је казао да је најквалитетније клупско такмичење у свету и да ће можда бити теже да се у домаћој конкуренцији сачува титула, него да се побеђује у међународној (од 1964. до 1976. Партизан је шест пута био првак Европе, а Младост четири). Садашња српска лига по томе подсећа на ондашњу југословенску (Црвена звезда је прошле године победила у Лиги шампиона, а „црно-бели” четврти).

Партизан је у оно време упоређиван с Реалом у фудбалу (од 1956. до 1966. шест пута освајач Купа шампиона). Дуго чекану седму титулу наш најуспешнији клуб је освојио 2011, а и сада је у трци за то упркос великим финансијским тешкоћама.