„Бухин” поглед на народну књижевност

После приче о насиљу над женама коју је аутентично документовала у представи „Трпеле” у режији Бобана Скерлића, која на карту више игра у Београдском драмском позоришту, драмска ауторка Милена Деполо заронила је у свет српске народне књижевности. Плод нове драмске авантуре Миленe Деполо је представа „У страху су велике очи” која ће на сцени позоришта „Бошко Буха” у режији Милана Караџића бити премијерно је изведена  јуче за најмлађу публику а   вечерас у 20 часова биће одиграна пред одраслима.

Сценографију, костиме и маске урадила је Јелена Стокућа, композитор је Ирена Поповић, а кореограф Бојана Мишић. У глумачкој екипи су: Александар Радојичић, Немања Оливерић, Јелена Тркуља, Невена Ристић, Маја Лукић, Урош Јовчић, Матеја Ђукић и Урош Најкић.

Милена Деполо завршила је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду у класи успешних младих колега аутора међу којима су Маја Пелевић, Милена Богавац, Милан Марковић, Тања Илић и други. Од 2007. године ради као драматург у позоришту „Бошко Буха”. Ауторка је драма „Карактери”, „Карма Кома”, „Бајкодром”, „Ко је Лорет”... На недавно завршеном „BalkanNewFilmFestival” у Стокхолму Милена Деполо добила је награду за најбољи женски допринос филмској уметности за сценарио филма „Кад љубав закасни”, што најбоље говори да актуелна сезона иде наруку овој младој драмској ауторки.

– Представа „У страху су велике очи” урађена је са намером да се покаже младим нараштајима да се страх побеђује игром и маштом. Ову чињеницу не треба да знају само деца, већ и одрасли, јер код њих страхови другачије делују и производе другачије реакције, које често могу да буду и веома опасне по околину. Када се плаше, одрасли људи постају сурови и носе разне маске покушавајући да сакрију страх – каже Милена Деполо и додаје:

– Мислим да је и код одраслих начин за побеђивање страха игра, али примерена њиховим годинама, као што је посећивање позоришта, биоскопа, музеја... Људи све мање посежу за уметношћу што је поражавајуће јер искрено мислим да би свет био толерантнији и племенитији да је супротно. Представа „У страху су велике очи” инспирисана је светом Вука Караџића, то јест српском народном књижевношћу. Заправо, користимо две бајке, „Дивљан” и „Аждаја и царев син”, епске и лирске песме, веровања, обичаје, бајалице против кише, вештица, урока, које су људи тог времена користили управо да би се изборили са својим страхом.

Милена Деполо пожелела је да се овога пута окрене богатој народној књижевности, која у позоришном смислу није довољно заступљена, чак напротив.

– У последње време постало је модерно да реч традиција има пежоративну конотацију, да се повезује са нечим ретроградним и примитивним, што је лоше јер се у њој крије велико богатство. Традиција је пуна материјала и може јој се приступити на различите начине и са различитим добрим или лошим намерама. Ми смо у овој представи народној књижевности и етно-мотивима приступили слободно, и са хумором, и креирали једну врсту стилизације, нашег погледа на народну традицију – објашњава Милена Деполо.

Бајке „Дивљан” и „Аждаја и царев син”, како каже наша саговорница, у оригиналу су толико сурове, зато су и напоменули у програму да је ова представа хорор, а данашњи човек је често склон да их улепшава и посеже за такозваном дезинфекцијом бајки. Мислим да то није прави пут, јер деца треба да се сусретну и са страхом и са правим животним проблемима, а свакако је боље да се први пут суоче са њима у позоришту. Нама у позориштима и јесте циљ да их припремимо за живот који их чека.

Б. Г. Требјешанин