Зашто је Крим важан Русима

Полуострво Крим, око кога се последњих недеља повела права глобална битка, одувек је било на мети освајача, пре свега због стратешког положаја у срцу Црног мора. Севастопољ, највећа ратна лука у овом делу света, средиште је руске Црноморске флоте, још од 1783. године, када је царица Катарина Друга основала град и утврђење, укључивши га у састав Руске империје.

Међутим, историја Севастопоља, односно Херсонеса Тауријског, како се звао у античко доба, стара је више од два и по миленијума, а ово место одувек је било чвориште трговине и војних активности.

За Русе, Крим има посебно историјско и духовно значење, с обзиром на то да је руски кијевски кнез Владимир управо у Херсонесу (данашњем Севастопољу) примио хришћанство 988. године.

Овај дан се већ хиљаду година обележава као „Крштење Русије”. Такође, према предању, током своје мисије у Хазарији (Криму) Ћирило је 860. из Херсонеса (Севастопоља) донео азбуку. Исто тако, за Русе је од великог значаја што је у Севастопољу боравио и свети апостол Андреј Првозвани, а симбол руске Ратне морнарице је управо „андрејевска застава”.

У Севастопољу је умро и свети Климент, папа и ученик апостола Петра, а Ћирило је открио његове мошти и касније их пренео у Рим.

Тавридом, како се Крим звао све до формирања Совјетског Савеза, током историје владали су различити народи: Скити, Хелени, Римљани, Готи, Сармаћани, Хуни, Византинци, Хазари, Руси, Мађари, Ђеновљани, Монголи, Тимуриди, Турци, Татари, Немци...

Данас око две трећине од укупно два милиона становника, чине етнички Руси, који Севастопољ зову „град руске славе” јер су током векова на Криму положили, како се процењује, око милион жртава.

После Кучук-Каинарџијског мира 1774, Турска се одриче Крима и ова територија величине Војводине, коначно прелази у руске руке. Колики значај Крим има за Москву, види се из историјске перспективе и броја жртава које је Русија дала за његово освајање и одбрану.

Почев од тога да је ово полуострво било центар одакле су Татари ишли у походе на Русију и Пољску, одводећи словенске робове, па до тога да су Руси у 18. веку заузели Крим, како би наставили свој пут ка Босфору и Цариграду.

Како би спречили незаустављив руски продор на Балкан, западне силе повеле су против Русије Кримски рат, од 1853. до 1856. године. Руска „прва одбрана” Севастопоља није успела, а исход је био Париски мир, којим је Русији забрањено да држи флоту у Црном мору.

Руски губици износили су око 150.000 људи, а Русији је било потребно 15 година да се потпуно финансијски опорави од овог сукоба. Од 1871. поново јој је дозвољено да држи флоту у Црном мору.

Крвави сукоби потресали су Крим током Грађанског рата после Октобарске револуције, а управо са овог полуострва је 1920. генерал барон Петар Врангел са својом армијом емигрирао у Србију, повлачећи се пред налетима бољшевика.

Током 1941. и 1942. године, уследио је још крвавији сукоб, такозвана друга одбрана Севастопоља. После заузимања Смољенска и Кијева, и успостављања блокаде Лењинграда, немачке и румунске снаге усмериле су се, септембра 1941, ка Криму, стратешки важном путу ка Кавказу.

Борбе су трајале скоро годину дана, до јула 1942, а укупни губици на обе стране износили су око 300.000 људи. Пад Севастопоља и Крима довели су до сламања позиција Црвене армије и немачког брзог напредовања ка Кавказу и Стаљинграду, где је више од два милиона људи погинуло.

Руска контраофанзива на Крим одиграла се у пролеће 1944. године и са руске стране страдало је још 84.000 људи, док су Немци и Румуни имали више од 100.000 погинулих и заробљених.

Од распада Совјетског Савеза и стицања независности 1991, званични Кијев није никада до краја успео да стекне контролу над Кримом. Полуострво је имало територијалну аутономију, а град Севастопољ специјални, федерални статус, након што га је 1954. тадашњи генерални секретар ЦК КПСС Никита Хрушчов декретом предао у састав ССР Украјине.

Најновији догађаји на Криму праћени су снажним емоцијама локалног становништва, јер многи памте страхоте Другог светског рата. Многи међу њима већ кажу да је сада започела „трећа одбрана” Севастопоља и Крима од профашистичких снага са запада Украјине.

У сваком случају, једино је извесно да Москва неће одустати од Крима. Како кажу, не желе да им се после Севастопоља догоди Стаљинград.

Староседеоци Татари

Према статистичким подацима из децембра прошле године, Крим има 1.958.000 становника, међу којима највише Руса (58,5 одсто), Украјинаца (24,3 одсто) и кримских Татара (12,1 одсто). Оно што Татаре издваја јесте чињеница да су они живели на Криму још пре него што је руска царица Катарина Велика у 18. веку припојила то полуострво.

Они су једна од најстаријих и највећих етничких група на Криму, која је у време Стаљина масовно депортована са овог полуострва. На Крим се враћају тек пошто је Украјина постала независна. Данас у свету живи око 548.000 кримских Татара, а близу два милиона људи има кримско-татарске корене.