Ђубре као усуд и извор живота

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Испод Мокатама, крчњачког брда на истоку египатске престонице, смештен је читав помало нестваран град насељен сиротињом чији је једини посао да скупљају и рециклирају 14.000 тона ђубрета, колико се ујутру покупи са каирских улица.

Времену као да је овде забрањен приступ. Између 150.000 и 200.000 „забелина”, како су скупљачи овде познати, највећи део тог ђубрета донесе у Маншијет Насер, насеље у подножју Мокатама, где га ручно селектују и процесуирају.

Сем ружних, гломазних, недовршених кућа од цигле – илегалне градње последњих година – све друго је исто: ђубре, ђубре, ђубре. И прашина.

Камиони натоварени балама картона или пластике што се пробијају полублатњавим пролазима преко којих претрчавају пацови. Смрад који штипа. Мачке које се туку за своје место. Јата мува. Магарци и козе. Свиње се поново чувају пошто су неко време биле забрањене због инфекције.

„Забелини”, махом хришћански Копти, већ деценијама се традиционалне баве овим прљавим послом, веома уносним за неколицину која га води, а њима довољним тек за елементарно преживљавење.

Магарећим двопрезима, неки и пик-аповима, свакодневно довлаче ђубре. Потом га пребирају. Животињама дају помије. Папир, стакло, пластику или изношену одећу одвајају на страну.

Потом продају накупцима.„Четворица синова прикупе дневно 20 килограма пластике коју ја топим. За свако кило добијемо по пола фунте. Нас петоро, 10 фунти”, каже 43-годишња Ум Рахман, нагнута над опасним димом који ствара на пећници.

Десет фунти је – 1,4 долара. Какав живот могу да сањају ови људи од којих многи читавог живота нису сишли са Мокатама. Нити се успели на плато на врху запоседнут због погледа на Каиро луксузним ноћним клубовима.

Убога сиротиња, још и коптска. Односи са муслиманима, који чине 90 одсто становништа од 86 милиона, удувек су били сложени за хришћанску ортодоскну мањину која броји негде до девет милиона. Периоде коегзистенције стизала су времена насиља када су цркве паљене а Копти убијани.

У време револуције, обарања Хосни Мубарака 2011, Копти и муслимани ишли су заједно, али ствари су се брзо промениле. Када су Муслиманска браћа преузела власт – сањајући о обнови калифата и о земљи вођеној стриктним правила исламског законодавства, шарије – страх се уселио међу хришћане.

Радикални муслимански сунити Копте не посматрају као „народ Књиге” – припаднике три велике Аврамове религије, као што су и они – већ као „невернике.

Исламски екстремисти их доживљавају као нелегитимну, страну заједницу, филијалу исламофобног Запада, која нема права да овде буде.

Када је војска оборила исламистичког председника Мохамеда Морсија, Браћа су оптужили хришћане. Отишао сам у сиротињску четврт Имбаба и у цркви Свете Маријам разговарао са оцем Закариасом.

Његова црква била је спаљена, као још стотинак по Египту.„Копти не мрзе муслимане”, каже милујући типичан коптски крст. А Муслиманску браћу? „Не, Копти не мрзе никог”.

Привремени египатски председник Адли Мансур посетио је у јануару уочи коптског Божића овдашњу катедралу светог Марка, седиште коптске патријаршије, али симболичан гест према папи Тавадросу Другом није одагнао страхове египатских хришћама.

Времена су се понешто променила од како је армија преузела власт, а сви очекују да њен први човек, фелдмаршал Абдул Фатех ал Сиси, постане нови председник Египта. „Надамо се да ће он донети мир међу свим Египћанима. Правду, просперитет, безбедност, развој”, каже отац Закариас.

Наравно да се очекивања Копта и на Мокатаму тичу националне политике, али они су традиционално обазриви. Укључујући и према великом пројекту Каира до 2050. Израђеном у Мубараково време.

План предвиђа пресељење милиона сиромашних, што значи да би земљиште Мокатама могло да се прода инвеститорима луксузних градњи. Страх је, кажу оправдан, да би профитирали богати тајкуни а да би рањива сиротиња поново платила цех.

„У прошлости смо живели без икаквог поштовања наших живота”, каже 35-годишња Замзан Абдел Наби која води локалну кампању пресељења.

„Оптимисти смо да ствари могу да се промене. Али, држава је још ломљива и не желимо да профитирамо од такве ситуације”.

За сиромашну децу коју гледам важнији су ипак детаљи свакодневног живота. Њима помаже Фондација Меги Гобран, бивше професорке каирског универзитета која се замонашила и посветила „забелинима”.„Мама Меги”, како је позната, покренула је своју акцију још 1989, а мало је недостајало да – уместо ЕУ – добије Нобелову награду за мир.

Њен брат, 70-годишњи инжењер Мохеб Гобран такође је активан у фондацији која има 90 испостава широм Египта, четири на Мокатаму.„Имамо програм како да ове године 11.000 деце до шест година припремимо за школу, за њихове мајке да се описмењавају и науче хигијени, држимо четири здравствена центра. Старије дечаке учимо да праве ципеле, девојчице да плету и везу”.

Програм „Маме Меги” ретка је шанса да ова деца не поделе судбину ранијих генерација коју је први египатски председник Гамал Абдел Насер 1969. послао на Мокатам да живе од ђубрета.

И амбасадор Србије у Каиру Драган Бисенић предао је Фондацији „Маме Меги” чек на 4.000 евра који је београдски „Имлек” послао за сиромашну коптску децу.

Али, можда и више од „Маме Меги” или „Имлека”, Копти верују у божанска чуда и причу о свом свештенику кога је скупљач ђубрета у сиромашном кварту Шубра две године позвивао да посети „забелине”.

Коначно, првог петка фебруара 1974, свештеник је дошао и – чуо божији глас. Пожелео је да се помоли у некој чудној кречњачкој пећини Мокатама. Треће недеље молитви снажан ветар му је за раме закачио поруку: Не плаши се!

Пошто је добио благослов коптког патријарха, решио је да подигне цркву, тачније да је уклеше у брдо. Назвали су је по светом Симеону. Копти ту често долазе на молитву. Траже утеху. Деца испод шаке урезују коптски крст. У близини је велики амфитеатар који на мису може да прими 10.000 људи.

„Мама Меги” и свети Симеон су, упркос свим државним обећањима и политичким променама, засад највећи заштитници коптске сиротиње Каира.