Деца

Има неке чудне симболике у две слике које се објављене на сајту „Mashable” (www.mashable.com) пре нешто мање од месец дана. На сликама се налазе амерички брачни парови са по четворо усвојене украјинске деце: најмлађе има осам година, најстарије седамнаест. Текст са тим сликама објављен је 25. фебруара ове године и говори о томе како су се оба пара заглавила у Кијеву у коме су у то време трајале демонстрације. Та заглављеност је главна тема текста. При крају је цитирана једна од Американки која је казала: „Ми желимо само да нашу децу одведемо кући, на сигурно.” А онда је додала: „Молимо се за мир у овој земљи.”

Нека чудна нелагодност ме обухвата док гледам те фотографије америчких брачних парова и њихове украјинске деце, која су или насмешена, или се смеју, или делују помало збуњено. Нелагодно ми је зато што се у легенди испод тих слика презимена те деце – мислим на бивша, украјинска презимена – не спомињу. Она су заувек избрисана и више се, вероватно, нигде и никада неће појавити. Ту су само имена – Татјана, Ала, Олександрија, Наталија – чији ми је звук, када се изговоре, близак из мојих ранијих путовања у Украјину. Иза имена деце видим број њихових година у заградама. Нелагодно ми је ваљда зато што предајем српску књижевност, што ме чини осетљивијим на везе између литературе и живота него што ми је то потребно.

Сећам се тако почетка романа На Дрини ћуприја који започиње описом данка у крви. Неко ће приметити да ово усвајање украјинске деце није никакав данак у крви. Вероватно није. Нечија дозвола је тражена, и дата је. Нема мајчинских суза, нема уплашене деце која иду у непознато, али готово да нема ни шансе да ће неко од те деце постати велики везир у Америци, нити ће одатле послати човека назад са наредбом да подигне мост. Можда ће уместо моста изградити неки шопинг мол или неку фабрику, којој ће згодно пасти либералан закон о раду, јефтина радна снага и пореске олакшице земаља које вапију за страним инвестицијама.

Можда. И даље ми је нелагодно, и то не само зато што у тој деци видим и неку овдашњу децу, која одлазе, или ће одлазити тамо негде, у „сигурност”, док се они који их одводе моле Богу да нама овде буде боље. Нелагодно ми је и зато што сам за време свог последњег боравка у Украјини, седео са једним својим пријатељем, писцем, гледајући одредницу о Украјини на „Википедији”: ту смо видели да се од 1991. године, када је Украјина постала независна, па до сада, број становника ове земље смањио са 51 милион на 45 милиона. Оптимисти би казали да је 45 милиона и даље много. И даље је остало много Ала, Татјана, Наталија... Песимисти би казали да се тај број смањује и даље.

Иако не волим да користим корпоративну терминологију, сада то морам да учиним: деца су људски ресурс од кога зависи опстанак једног народа и његове државе. Они су као вода, као обрадива земља. Ако их продаш, више те нема. Ако их немаш, такође те више нема. Зато државе на два начина решавају тај проблем, ако га решавају: или децу увозе, или подстичу своје становништво на повећани наталитет. Трећег нема. Трећи не решавају проблем. Неко ће рећи да претерујем и да је моја нелагодност глупа. Тој деци ће тамо бити боље. То је једино важно. Можда. Можда ће им нови родитељи купити „ајфоне” и можда ће са њима снимати Клунија или Бијонсе, на удаљености од десет метара, вриштећи као у трансу. Можда је то највећа људска срећа. Можда. Ипак ми је и даље нелагодно.

slobodanvladusic.net