НБА и кошарка

Америчка НБА репрезентација је 2002. године у Индијанаполису, изгубила два меча – против нас и против Аргентине – а две године касније, на Олимпијади у Атини, поразили су их редом, Порторико, Литванија и Аргентина. Није то био баш слаб олимпијски тим: у њему су играли, између осталих, млади Леброн Џејмс, млади Кармело Ентони, нешто старији Двејн Вејд, плус Тим Данкан у најбољим годинама, и остали... Тада је изгледало да се јаз између светске и америчке кошарке смањује. Сада, десет година касније, изгледа да раздаљина никада није била већа. Разуме се, увек постоје објективни чиниоци за ту доминацију: америчка играчка база, инфраструктура (у сваком смислу), потом генетика... Међутим, све те компаративне предности биле су присутне и почетком овог века, па ипак нису довољне за титуле. То је зато што постоје две врсте кошарке.

Једна се игра у НБА, а друга у свету: у традиционалним кошаркашким земљама као што је Србија, Аргентина, Литванија, Грчка, и онима који ће то можда постати (Француска). То није само очигледна разлика у квалитету, већ рекао бих, пре свега, у смислу кошарке. НБА је индустрија за производњу забаве – бескрајни низови закуцавања разних врста, тројки, банана и тако даље – индустрија за производњу меке моћи односно мита о америчкој изузетности – као и индустрија за производњу пара. Зато се у НБА све може свести на најбоље потезе (highlights), и на колоне бројева који описују све што играч уради на терену. И тако једна сезона рутински смењује прошлу, а нове звезде исто тако рутински заузимају празне калупе које иза њих остављају звезде у заласку. Све то посматра публика која се забавља и рутински купује производе НБА лиге, од карата до дресова. Тешко је помислити да је она икада живела за неку утакмицу. Јер да јесте, не би било потребно да је спикер у дворани потиче на навијање. Нити да је камере мотивишу на кретање. Нити се за ту утакмицу одваја место на хард-диску. Јер иза једне утакмице закономерно долази следећа.

Постоји и једна друга кошарка, која је углавном слабија од НБА кошарке, када се пореде резултати на крају утакмице. То је кошарка која не може да се опише бројевима, која не доноси новац, и која, можда, просечном гледаоцу НБА кошарке у Америци и Европи делује помало досадно. То је кошарка чији смисао не могу да изразе колоне бројева, већ тек слова, речи и приче. То је кошарка чији су гледаоци учесници мечева, које потом чувају на хард-дисковима као албуме са породичним фотографијама. То је кошарка која не доноси забаву, већ катарзу, екстазу или горко разочарење. То је кошарка у којој је кључна ствар чин самопревазилажења: тренутак у коме урадиш нешто што никада до тада ниси учинио и ниси ни сањао да ћеш моћи то да учиниш. Тренутак који се не може поновити у животу, већ постаје прича коју ћеш причати, прича твог живота, оно због чега човек, на крају крајева, може да каже да је вредело живети.

То објашњава парадоксалну ситуацију на крају меча између САД и Србије. Да, изгубили смо, али ништа нисмо изгубили тим поразом, јер је пре њега већ испричана прича о једној репрезентацији која је саму себе превазишла, јер су сви у њој сами себе превазишли. Због такве приче се исплати тренирати кошарку, играти кошарку, и најзад, гледати кошарку. Насупрот томе, Американци који су нас заслужено добили, нису добили ништа: они су остали ту где јесу. Сумњам да ће тим играчима њихово злато сијати као нашима сребро.

Најзад, можда ће ова утакмица добити и свој наставак за десет или петнаест година: на Олимпијади 1996. године, деловало је да нико не може да добије Американце, чак ни наш најбољи тим икада. Осам година касније, изгубили су три утакмице. Планета се окреће полако, али се ипак окреће.