Преузимање одговорности

Да, управo тако – некада се освајала и преузимала власт, а данас се, политички коректним речником, избељеним од еуфемизама, преузима одговорност. Вероватно услед великих изазова, никако проблема, с којима се суочавамо. Сходно томе, нико и не говори о било каквој власти после управо одржаних парламентарних изборa. А какви су то избори били!

Резултат победника од скоро 49 одсто гласова досад није забележен у српској политичкој историји после поновног успостављања вишестраначког политичког живота. Ни политичка суперзвезда с почетка деведесетих није успела да освоји толики проценат гласова (додуше, уз већу излазност, освојио је већи број гласова). Ово је резултат Александра Вучића, нове политичке суперзвезде, а не СНС-а, који тешко да је политичка странка, већ је једноставно коалиција заинтересованих и стручно-техничка служба подршке суперзвезди. Једино што нико од њих нема политичку тежину – од службе се то и не очекује.

Ево неколико основних напомена у вези са српском постизборном стварношћу.

Прво, Александар Вучић је сам. На страни тражње, бирачко тело очекује од њега, не од његове странке, избављање из глиба у коме се Србија налази. Нису бирачи гледали ко је на листи, него ко је носилац листе. На страни понуде, јасно је да они који представљају сам политички врх СНС-а, они који су га окруживали на постизборној конференцији за штампу, тешко да сами за себе имају било какву значајну политичку тежину. Зато СНС нема (обелодањеног) кандидата за градоначелника Београда.

Друго, за досадашњег ППВ-а, а сада будућег председника владе, више нема никаквих изговора. Неко ко у парламенту има апсолутну већину, а уз подршку две од три мањинске партије и двотрећинску, нема више потребе за било каквим компромисом како би остварио своје визије (уколико их има). Слогани типа „свом снагом у реформе” сада добијају на пуној својој тежини као изборно обећање. Искључиво од самог Александра Вучића зависи да ли ће га испунити. За резултате реформе (уколико је буде било) добиће све заслуге, за њихов недостатак само ће он сносити политичку кривицу.

Треће, ствари у Србији данас су прилично једноставне: исувише много људи уопште не ради или недовољно ради. При томе су једни добро плаћени за то (највећи део оних који су запослени у јавном сектору), а други нису, будући да су незапослени. То показује да је ниво привредне активности у Србији исувише низак да би се могло говорити о иоле пристојном животу. На том плану се ништа не може променити хапшењима и судским процесима, нити појединачним спектакуларним инвестицијама, на земљи, у ваздуху или на води, које се најављују.

Те ствари се мењају само коренитим структурним и институционалним реформама. Структурним, пре свега реструктурирањем јавног сектора, што подразумева да многи у њему запослени остану без посла, а да они који остану раде далеко ефикасније, да јавна предузећа постану предузећа и да се добар део њих приватизује, а да чувена предузећа у државном власништву престану да постоје. Институционалним, пре свега оним којима се побољшава пословно окружење, што значи све оно што иде у прилог инвеститорима – страним и домаћим, великим или малим, али увек приватним. Па ће онда такви инвеститори, велики број њих, малих и средњих, не неминовно огромних, имати интерес да инвестирају, започињу пословне подухвате и упошљавају људе.

Заклињање у реформе и спровођење реформи две су фундаментално различите ствари. Ово прво не тражи велико умеће – погледајте само Чеду Јовановића – и не боли. Ово друго, спровођење реформе, захтева умеће и боли, веома боли. Ради се о томе да реформама увек неко губи. Да би реформе у Србији биле делотворне, многи ће доста изгубити. Изгубиће они који су заштићени, који ништа не раде, нити се труде да било шта раде, који нису компетентни, они које не желе да се мењају на боље, они који су свој живот оптимизовали на начелу: „Радио – не радио, свира ми радио!” Уколико такви добро живе, друштву се не пише добро. А уколико буду изгубили лагодан живот који сада имају, биће бесни. На кога? Ни на кога другог осим на будућег председника владе – такви су резултати избора.

Значајни политичари се не познају по томе колико снажне (политичке) ударце могу да задају, већ колико добро могу да трпе ударце које примају. Александар Вучић је у недељу увече објавио да се неће борити за следеће изборе, већ „за будуће генерације”. Борба за будуће генерације у Србији неминовно значи да морају да се трпе жестоки ударци које ће задати сопствена. „У добру је лако добар бити...”

Професор Правног факултета Универзитета у Београду