Оптимизам пролећа

Хвала Господу Богу – избори су иза нас. Нико нас више неће звати да нас пита за кога намеравамо да гласамо, нико нам више неће причати бајке о будућности, о реформама, инвестицијама, запошљавању, о томе у кога треба да верујемо и да ли је време или није... После медијске халабуке и својеврсног ТВ терора можемо слободно укључити телевизор – без страха да ће нас са екрана бомбардовати упеглане и угланцане пароле у које не верују ни они који их изговарају. Ускоро ћемо без страха моћи и да прошетамо градом. Са кровова зграда и мноштва билборда неће нас макар неко време осматрати у фотошопу испеглана, много пута на тим истим местима виђена, до индиферентности иста лица гладијатора српске политичке арене – обећавајући нам боље сутра. Да неки од њих нису поседели – рекао би човек да се више од деценије ништа није променило.

Исти играчи, исти сто, исти шпил карата. Само делимично изнуђени редизајн и нешто другачије верзије истих прича. Додуше, након резултата ових избора, за очекивање је да у будућности више неће бити тако. Успут, апсолутним еуфоричним победницима треба честитати на изборној победи. Како ће радити и владати – остаје нам да видимо. Иначе, ако је о раду реч – има ли некога ко ће потврдити да је у последњих неколико месеци у Србији неко нешто радио? Увек уз само једну обавезну реченицу: Да прођу избори, па ћемо видети.

Као политичком дилетанту – нешто ми је посебно пало у очи. Никада мање у изборној реторици протагониста наше политике није помињано Косово и Метохија. Питам се због чега? О томе ништа нису рекли наши чувени најбољи политички аналитичари. Да ли је могуће да нису уочили ову драстичну промену у изборном тумачењу српске националне политике, чак и код оних који су се грозничаво борили да им грађани у апсолутној већини дају мандат да владају и воде Србију наредне четири године? Да ли то значи да су стратези политичке анимације бирачког тела сматрали да је било боље да се не платкају и да том темом превише не машу? Или се можда подразумева да је Бриселским споразумом та ствар коначно решена и да је треба ставити ад акта?

Зачудо, фамозним споразумом у кампањи нису се много дичили ни коалициони партнери који су га у име српске државе потписали. У светлу нових догађаја на Криму, они су знали да им тај документ којим су Срби сатерани у тор по мери оних који су Албанцима обећали да ће на Балкану имати две државе, може нанети само изборну штету. Али свакоме је јасно – две државе само на неко време. За неку деценију, или за неки век, свеједно, то је „велика Албанија”.

Жалосна је спознаја да је после вишенедељне кукњаве и запомагања у Бриселу и Вашингтону највећи ћар српске државне политике на Косову и Метохији то што смо успели да убедимо европске жандарме и тамничаре да из апсане у Приштини пребаце несрећног Оливера у тамницу у Косовској Митровици. Ту ваљда има мањих шанси да му неко пререже гркљан? Можда се не може довести с тим у везу – али признајем, лепо ми је легла недавна изјава начелника Генералштаба српске војске генерала Диковића – да се може очекивати да се српске оружане снаге поново врате на обавезно служење војног рока. Док Албанци звецкају оружјем и најављују формирање војске њиховог Косова – ако је и маркетинг – изјава начелника Генералштаба је за похвалу. Јер, без обзира на то што немамо са чиме пред цара, што нам буре цури на све стране, што нам је државна каса бушна, без обзира на то што смо 1999. трагично искусили како по туру удара ,,милосрдни анђео” – зарад будућих генерација и националног достојанства морамо показати макар разборитост, одговорност и одлучност.

Да се нешто у Србији ипак променило, да се и за време изборне лакировке у медијима могу чути и другачија мишљења, поготову она која опонирају паролама о просперитету и светлој будућности – потврђује изјава чувеног редитеља и професора Горана Марковића који је недавно, поред осталог, рекао отприлике овако: Бојим се да ће од овог пролећа поново започети још већи одлив и одлазак младих људи из Србије у свет!? Истовремено, ових дана запањила нас је вест која је дошла из Новог Сада, да је са Факултета техничких наука отпуштена млада научница с најбољим стручним референцама у земљи и свету. Без обзира на то што док ово пишем видим у медијима да господа која су најбољој професорици дала шут карту – најављују да ће одлуку поново анализирати – овај догађај је најдрастичнији пример наше друштвене стварности и усуда земље Србије. У којој је још партијска подобност важнија од струке, школе и остварених најбољих резултата.

С друге стране, армија оних који су добили на изборима и оних који се с резултатом преко цензуса препоручују изборном шампиону, очијукају и надају се парчету власти. Подобни, кротки и дисциплиновани – глорификују свој допринос добром изборном резултату и заслужено чекају да буду распоређени. У парламент, у јавна предузећа, у управне одборе агенција и владиних канцеларија, у спортска друштва, позоришта, телевизије и дечја обданишта. То сам негде већ рекао – свуда где не мораш из свог џепа да платиш гориво које сипаш у резервоар аутомобила којим се возиш. Или – којим те возе.

Ако не ризикујем да промашим тему и изневерим наслов текста – желим у сусрет пролећу да кажем и неколико лепих речи. При том сам радостан што оне говоре о оптимизму који нам доноси професија којом се и сам бавим. За коју често помислим да никоме није потребна. Романтична прича о заборављеној младости, лепоти, љубави, патриотизму и фудбалу поново је, баш као и пре две године, била мелем на ранама оних чији су идеали систематски сахрањивани последњих неколико деценија. С причом која никога не вређа филм ,,Монтевидео 2” успешно нас је вратио у време спокоја и безбрижности. Више од пола милиона гледалаца који су видели ову лепу причу могли су макар на два сата да побегну од стварности која нас окружује. Такође, чини ми се, осећам то и радујем се због тога, да ће нови филм Срђана Драгојевића ,,Атомски здесна” наставити тамо где је стао ,,Монтевидео”. У јаду у којем смо – није ни то мало.