На "златним" литванским страницама

Бивши и кошаркаш и тренер Црвене звезде Александар Трифуновић је дуже од пола године "запослен" у најбољем дневном листу Литваније – Љетувос ритасу – али до сада није објавио ниједан текст. Међутим, захваљујући томе што је "написао рецепт" за неколико важних победа кошаркаша Љетувос ритаса стекао је наклоност пробирљиве и нестрпљиве управе клуба који је позајмио име од свог главног финансијера.

"Сименсова" арена у Виљнусу, са 11.000 седишта, спада у једну од најмодернијих у Европи, а клупа Љетувос ритаса у једну од најбржих тренерских "вртешки" на свету. Ту је теже одржати се него у најнемирнијем седлу родеа, у шта су се уверили, поред осталих, и Владо Ђуровић, Змаго Сагадин, Шарон Друкер, Томо Махорич... Ипак, Трифуновић је из сенке, као Сагадинов помоћник, сачекао своју шансу и постао један од јунака у дворани која је од свог отварања, крајем 2004, угостила Фила Колинса, Пака де Лусију, Симпли Ред, Депеш Моуд, Тота Кутуња...

– Још док сам био Звездин тренер уверио сам се колико је Љетувос велики клуб – каже Трифуновић – Тада је Љетувос имао јачи тим од оног који сам преузео од Сагадина, са Хаусом, Јавтокасом, Јасаитисом, Штелмахерсом... Екипу је тада водио Ђуровић, а у тој сезони је освојила Куп Улеба. Стицајем околности добио сам прилику да клуб водим у завршници сезоне у којој је прославио 10. рођендан. Кад сам преузимао посао био сам свестан да само испуњење клупског циља може да ми буде улазница за нову сезону. А циљ је био да се кроз Улеб куп пласирамо у Евролигу, пошто имамо исти проблем као и ривали Цибоне и Олимпије у Словенији и Хрватској, па је лакше да шансу тражимо на европској сцени него у домаћој лиги. Успели смо да освојимо Балтичку лигу, да се као финалисти Купа Улеба пласирамо у Евролигу, а у финалу домаће лиге смо изгубили од Жалгириса. Имали смо доста проблема, у ходу смо мењали неке ствари, и изгубили на једну лопту...

Трифуновићу је још пре финала Купа Улеба с Реалом понуђено да продужи уговор, али је договор с клубом био да се то објави тек по завршетку сезоне. Добио је и ону најважнију подршку, од директора клуба Јонаса Ваинаускаса који је зимус уручио отказе Друкеру (победник Купа Улеба 2004. с Хапоелом) и Сагадину (учесник фајнал-фора Евролиге 1997). Са играчима није било проблема:

– Ниво професионализма одређује однос тренер-играч. Са играчима Љетовоса од почетка сам имао добар однос, почев од Штелмахерса који ми је био саиграч, до оних млађих. Од њих сам тражио пре свега да уживају у свом полсу и да врате осмех на лица. Екипа је до тада прилазила послу као кулуку...

Нова сезона доноси највећи изазов у каријери:

– Испуниће ми се стара жеља да играм у Евролиги, што сам пропустио као играч док сам био у Звезди, због санкција. Био сам члан добре Звездине генерације која је могла да остави леп траг у Европи.

Клуб из Виљнуса је у својој краткој историји постигао много, а највећи успех је освајање Купа Улеба 2005. Поред тога афирмисао је низ добрих играча, као што су Мацијаускас, Јавтокас, Шишкаускас... Србија и Литванија важе за два највећа извора талената, а Трифуновић каже да смо ми "за добар корак испред њих":

– Зашто млађе селекције Србије освајају медаље? Зато што су носиоци тих селекција уједно и важни играчи сениорских клубова, што се види по Тепићу, Теодосићу, Лабовићу, Марковићу, Паунићу, док је  Штимац у Литванији имао шансу да игра у Евролиги... То нема ниједна друга репрезентација.

На питање зашто последњих година постоји јаз између резултата млађих узраста и сениора, одговара:

– Зато што смо нестрпљиви и што тренутни интереси сметају крајњим циљевима. Нереално је очекивати неки врхунски резултат у Шпанији. Успех ће бити ако се пласирамо за Олимпијске игре у Пекингу, али неће бити неуспех уколико се то не догоди... Поента је да се ови играчи одгајају у духу државног тима. Све грешке које су направљене су обостране... Треба гледати унапред. Од две златне млађе генерације могла би да се направи репрезентација која ће кроз две-три године бити доминантна у Европи, као што је стасавала шпанска генерација Гасола, Навара, Рејеса...

Што се тиче "његове" Звезде, каже да прати њене игре:

– Није се ништа значајније променило откако сам отишао из ње. Волео бих да видим више младих играча...

Александар Трифуновић, рођен 30. маја 1967, кошарку је почео да тренира тек по завршетку основне школе ("Радоје Домановић"). Као и већини кошаркаша, прва "љубав" му је био фудбал који је тренирао до шестог разреда, али је морао да га остави зато што је попустио у школи ("тако је сматрао мој отац..."). Још није сигуран шта ће бити његови наследници, Урош (6,5 година) и Коста (девет месеци), мада супруга Исидора тврди да Урош показује велико интересовање за кошарку.

-------------------------------------------------------------------------

Захвалност Сагадину

Александар Трифуновић је два пута био помоћник Словенцу Змагу Сагадину, прво у Црвеној звезди, а затим и у Љетувос ритасу:

– Змаго је одиграо кључну улогу у мојој каријери. Ваљда сам заслужио да ме позове у Литванију. Отишао је брзо из Љетувоса, због недостатка креативне комуникације са клубом...