Зашто Чеда а не Кустурица

Не знам где ћу пре са словима да прославимо име које такво нема нико на свету – Батић Бачевић. Бачевић од Бича бар по ономе што је написао у „Политици” као уводник, среда, 19. март, 2014. „Политика” пише – „Криви су за ратове, уништавање, несрећу. Криви су што болесни бирају да ли ће купити храну или лек”. Бачевић у уводнику пребацује Чеди Јовановићу да су га због тих речи бирачи казнили. Даље у тексту Батић Бачевић хвали Ч. Ј. „јер је каријеру почео као харизматични студентски вођа у фармеркама и кожној јакни” и хвали га додатно као најватренијег заговорника „6. октобра”, да би највећи пораз доживео као успешни бизнисмен који очекује да се укрца на брод Александра Вучића.

Хеј, Биче, па тај бор од 6. октобра био је тек чамац за Вучића, али је умео да се превесла.

Ја знам да Бич није љут што је Чеда изгубио изборе, него што је Чеда срећан што има жену Јелену и четворо деце. Узгред, знам да Бича мајка грди – ожени се, бре, бар једном. Успут, да добро пишем научио сам радећи као новинар у „Политици”, 1946. године. Када је Ђилас писао оде Стаљину. Ја сам у то време писао да је трамвај са Вождовца опет прорадио.

Да, ја хоћу да снимим документарни филм о Чеди Јовановићу. Имам наслов филма, Чедо, ожени ме. Знам име девојке која је то прва викнула и, наравно, имаћу је и у филму. За филм о Чеди сам се одлучио пре четири године кад сам га видео окруженог са четири јака човека кроз које сам ја прошао без пардона и рекао му да ја навијам за њега, на шта је Чеда збуњено одговорио, јер ја сам ипак светско име – то ми много значи.

За мој филм много ми значи књига коју је написао дајући податке о себи и ономе шта је радио у прошлости. За филм о Чеди мени је довољно оно што је у књизи написао како је успео да наговори Милошевића да се преда суду. Ту он пише да га је Милошевић у првом сусрету питао колико има година. Чеда му је рекао – двадесет девет. Разговор Чеде и Милошевића трајао је једну, па после и другу ноћ. За време тог разговора улазила је Мира Марковић и добацивала да ће га убити ако се преда. Успут, Чеда у књизи примећује да је Мира после хистерије била и љубазна, доносила кафе и скоро пословно питала супруга – у који кофер да ти сместим ствари за затвор.

Када је полиција повела Милошевића, његова ћерка Марија пуцала је у Чеду. У књизи Чеда описује за мој филм одличан кадар – Милошевић са малим кофером у руци одлази дугачким ходником затвора. Пре хапшења знало се да Американци инсистирају да се Милошевић што пре отпрати у Хаг. И сад нешто што нико не зна, што пише у књизи Чеде Јовановића – у авиону који је возио Милошевића у Хаг био је и један жандарм који је пазио на њега. Тај човек позвао је Легију и питао шта да уради – да наставе пут или да се врате. Легија је одговорио да наставе пут у Хаг.

Зашто хоћу тај филм о Чеди? Зато што он личи на мене. У октобру 1941. године партизани и четници освојили су Чачак. Ја сам партизан, стражар без пушке на железничкој станици. Првог новембра 1941. четници нападају Чачак. Имају и тенк за напад. Мој комесар Аца Кнежевић звани Патак одређује мене и мог друга Цалета Носоњу да сачекамо четнички тенк код кафане Цар Лазар. И да га уништимо. Како? Комесар Аца Патак дао нам је две флаше бензина, објаснио – запалите флашу и баците је на тенк. Цале Носоња и ја, као лепо васпитани младићи, чекали смо тенк петнаест минута. Није се појавио и ми смо флаше бензина вратили комесару Аци Патку. Сведок Александар Керковић, звани Цале Носоња, доктор социологије спорта у Нишу.

Све док Бич у уводнику пребацује Чеди за ружне речи о бившим владама да би сам на крају свог коментара записао – „Србија је прошла два периода – у првом су озбиљно компромитоване вредности традиционалне, конзервативне Србије, док су се после 5. октобра идеје европског, демократског друштва утопиле у блату клептократије.”

Сад смо квит, какав реч – квит. Нисмо квите Бичевићу. У Србији постоји још једна снажна личност, са којом се ти дружиш. То је Емир Кустурица. Знам да те Емир често води било где и да ти њега водиш на страницама „Политике”. Из тих описа да си ти био са њим у Вишеграду у Андрићграду, као што мериш шта то све има Чеда, а шта има Емир. Ја их мерим по храбрости. Емир се не љути што се његова имања у Вишеграду и Мокрој Гори шапућу као Бриони.

Бич има право што мисли да је Чеда засебна република по својим родитељским подухватима. И што је богат. Бич у „Политици” бележи куд год се креће Емир. То вреди забележити, али никако да сазнамо која је то лова која Емира краси. Не сумњам да је он тај новац и заслужио. Врло је пажљив родитељ, син му је композитор за његов оркестар и његове филмове. Ћерка му је продуцент и аутор филмског фестивала у Мокрој Гори. Из ова два примера види се да су породице основа не само за срећу него и за бизнис. Чеда има жену која је директор „Фиделинке”. Чедина породица за разлику од Емирове има доста непријатности од почетка његовог политичког ангажмана. Чединој породици врло често прете.

Емир Кустурица нема проблема са претњама сличне врсте, али нико не заборавља његове вечере са Милошевићем, а он не заборавља да сам ја то једном успутно казао у неком интервјуу после чега ме је Емир напао, а ја му одговорио у Ћурувијином „Европљанину”, где сам писао колумну. Ту сам „опалио” Емира и први пут се десило да он и на најмању шалу хитро одговара.

Хајде Бич да запалимо још неколико реченица.

Ја сам за филм о Чеди у истој ситуацији као и Емир. Он чека ону дебелу глумицу из Италије да смрша. Ја чекам Чеду кад ће имати мало времена да почнемо снимање. Чеда ми и нехотице даје добру идеју, зашто не бих почео снимање са његовом женом. Можда је то и суштина филма о Чеди, јер у разговору са госпођом Јеленом вероватно бих сазнао како је она издржала сва та политичка путовања свог супруга док је рађала једно, друго, треће и четврто дете. Наравно за филм би ми било потребно да знам како су се упознали. Чеда ми је објаснио једном реченицом – „Довољан је био један поглед и један трен.” Кад бих имао у филму тај поглед и тај трен, имао бих прави филм. Али, то што је немогуће, има поезија, за разлику од тебе Бич који у твом уводнику ниси имао за... итд. Успут, ако ово не објавите у „Политици”, објавићу у мом листу „Данас”. Поздрави кеву.