Угаљ и струја за добре плате

Уколико питате неког статистичара где је у Србији најбоље потражити посао, сигурно би вам одговорио – у Лазаревцу или Костолцу, јер су у овим општинама просечне плате највише у нашој земљи и прелазе 65.000 динара. Исто тако, сасвим сигурно саветовао би да избегавате Житиште, Бабушницу или Блаце. У овим местима месечна зарада је мања од 20.000 динара.

Ове две „финансијске слике” Србије најбољи су показатељ регионалних разлика и неједнакости у нашој земљи и тренда раслојавања који траје већ годинама. Осим тога, показују нам да је многима и даље недостижна ионако мала просечна зарада, која је према последњим подацима, у јануару износила 37.966 динара.

Осим регионалних разлика у висини месечних зарада, можда је још драстичније социјално раслојавање које диктирају делатности у којима запослени раде. Ту нам статистика каже да су највеће плате оних који раде у ваздушном саобраћају, јер је ту месечни просек 95.718 динара! На дну листе су делатности у којима је просечна плата на неки волшебан начин испод републичког минималца који износи око 20.000 динара! На пример, они који раде у производњи одеће зарађују 18.361 динар месечно.

Статистичари би средњошколцима сасвим сигурно саветовали и да бирају факултете који би им касније омогућили посао у енергетици, експлоатацији угља или у снабдевању струјом и гасом, јер је ту просек зарада изнад 70.000 динара. То, нам уосталом, открива и откуд Лазаревац или Костолац у врху листе зараде. Јер, у близини су копови Колубаре и Костолца. Занимљиво је и да су до пре годину или две запослени у банкама и финансијским институцијама били неприкосновени по висини зарада, али сада их је сектор енергетике потиснуо, па је просек зараде у банкама и осигурањима нешто изнад 63.000 динара. Осим њих, добро су плаћени и сви они који су ухлебљење нашли код мобилних или кабловских оператера јер запослени у телекомуникацијама месечно зараде више од 65.000 динара.

У најплаћеније (оне који зараде изнад просека) убрајају се и они који раде у лизинг компанијама, запослени у кадровским службама, информационим технологијама и маркетингу. Најмање плаћени грађани Србије раде у угоститељству, обради дрвета, трговини, пољопривреди, па и новинарству.

Горан Николић, економиста Института за европске студије, каже да ови подаци показују да су у Србији регионалне неједнакости веома изражене и да раслојавање временом постаје све веће.

– Али, регионална политика која се заговара, односно настојање да се сваки део земље подједнако развија, може да буде веома скупа. То не треба радити по сваку цену, јер је у неким ситуацијама јефтиније за државу да допусти да се неки крај осипа и гравитира ка већем граду, него да се у њега улаже и прави ауто-пут који је неисплатив – објашњава Николић.

Према његовим речима, највећа улагања и највиши стандард су на потесу Београд – Нови Сад и то не само због близине ауто-пута и добрих локација, већ и зато што су то два највећа тржишта у нашој земљи.

– Београд је, према производњи и дохотку, двоструко развијенији од остатка Србије. Али, то је тренд у свакој земљи у Европи. Готово свуда је главни град најбогатији и развијенији. Осим можда Рима који није богатији од Милана или Мадрида који није достигао Барселону – закључује Николић.

Овакве разлике у платама су логично и узрок разликама у куповној моћи становништва. Зато највећи трговински ланци који имају супермаркете широм наше земље, често имају два ценовника – један за Београд, а други за унутрашњост. Цене намирница у већини великих трговинских кућа варира, у просеку, око седам одсто од града до града, што значи да има производа који свуда исто коштају, али и оних чије се цене код истог трговца разликују и више од десет процената. Узрок томе је, објашњавају трговци, прилагођавање стандарду локалног становништва, јер просечна плата није иста. Осим тога, на локалу трговци често сарађују са тамошњим добављачима који нуде јефтиније производе, али на ниже цене него у престоници утиче и то што је цена земљишта, закупа или комуналија у унутрашњости вишеструко нижа него у главном граду.

– Ценовни нивои се најчешће разликују међу регионима јер на њих пресудно утичу куповна моћ становништва, трошкови изградње, закупа и одржавања објекта, али и плате запослених – објаснила је Мартина Петровић, портпарол „Делеза” за Србију и Босну и Херцеговину.