Крах петооктобарског покрета

Часни, достојанствени и господствени одлазак Војислава Коштунице, без којег не би било петооктобарског покрета, симболички је потврдио чињеницу да тај покрет више у суштини не постоји. Коштуница је био аутор концепције која је обједињавала проевропску и патриотску оријентацију и стога је имао далеко највећи рејтинг унутар некадашњег ДОС-а. На досадашњим изборима заступници те концепције (и Европа и Косово) заправо су увек побеђивали (ДСС, ДС Бориса Тадића и касније СНС и СПС). Друга је ствар како су се њени носиоци понашали после избора. Али чињеница је да је та концепција највише допринела проевропској оријентацији становништва.

Представници тзв. друге Србије, који су одмах иступили са слоганом „Косово је фактички независно, те га Србија треба одмах и формално признати зарад бржег уласка у ЕУ”, имали су перманентно маргиналан утицај у бирачком телу и отуда нису никад могли да имају доминантну позицију у власти, што им је онемогућавало да се интензивније укључе у процес приближавања Србије ЕУ. О томе пластично сведочи неуспех ЛДП-а Чедомира Јовановића да пређе цензус на последњим изборима. Kрах ЛДП-а је заправо крах идеја друге Србије. Ма колико то на први поглед изгледало апсурдно, за већинску проевропску оријентацију српских грађана најмање су заслужни они који су се залагали за брзи и безусловни пут у Европу. Разлог томе је веома једноставан: нису имали никакав патриотски кредит. Они су испољили крајњу политичку наивност, јер нема те земље, ни на западу ни на истоку, у којој таква политика може имати већу подршку грађана.

И поред одласка, Коштуница ће остати забележен у историји као легендарна личност петог октобра и као неко ко се није могао помирити с губитком Косова. Али чини се да је проток времена показао да му се његово напуштање концепције, чији је био родоначелник, вратило као бумеранг. Наиме, од тог момента његов рејтинг је почео убрзано да опада, да би на крају отишао испод цензуса. Можда би боље по њега и Србију било да је остао веран својој изворној формули, водећи конкретну политику у складу са увидом да је Европи потребнија Србија него Србији Европа, ако ни због чега другога оно због тога да не би отишла у руски загрљај. Таква политика не би можда морала да начини толико много уступака колико је иначе учињено. У ситуацији у којој је било очигледно да Русија неће да зарати са Западом због Косова, као што је сада јасно да Запад неће да зарати с Русијом због Крима, тешко да је било могуће наћи неко ефикасније решење.

Било како било, партије које су на овим изборима биле против уласка у ЕУ доживеле су прави дебакл, јер ће у будућем парламенту седети само оне које су проевропски оријентисане. Са овим последњим можемо се слагати или не слагати, али то је напросто израз већинске народне воље. Реалност се, посебно у политици, не сме игнорисати.

У петооктобарски покрет полагане су велике наде, али треба отворено рећи да су те наде изигране. Један од кључних разлога за то је неуспех овога покрета да створи услове за успостављање правне државе, што је за последицу имало канцерозно бујање корупције и криминалитета. Ово последње је пак у немалом делу становништва изазвало неверицу у парламентарни систем као такав, ма колико да је тај систем нужни услов за постављање правне државе.

Иницијални извор корупције и спрега између државних структура и криминала налази се у нашем уставноправном поретку јер он не пружа довољна институционална јемства за поделу власти, то јест за независност судства. Све док му уставноправни поредак не буде гарант његове независности, наше судство ће имати подређену улогу у процесу подизања оптужби и хапшења. Сада се јасно види колика је била штета што победници петог октобра нису могли да успоставе консензус да се организује одржавање уставотворне скупштине.

Тај тип скупштине израз је идеје да у процесу доношења устава не треба да учествују ни власт ни опозиција. Јер ако власт има довољну (двотрећинску) већину, онда ће она испољавати склоност да устав у одређеној мери прилагођава својим интересима (рецимо, да сам устав имплицира доминацију извршне над судском влашћу). Ако је пак неопходно да се, пошто власт нема довољну скупштинску већину, у тај процес укључи и део опозиције, онда заједнички интерес ове две стране може исто тако бити успостављање услова за доминацију извршне власти, јер и опозиција може полазити од претпоставке да ће и она једном доћи на власт.

Директор међународне филозофске школе „Феликс Ромулијана”