Знали смо да морамо даље

Последњи дани марта једини су период у години када се у породицу Лаушев из Новог Сада увуку немир и нервоза, када се у њиховом дому изговара тек по која реч. Тих дана Милка (45) и њена деца Стефан (21) и Ања (16) налазе се свако у свом свету протканом узбурканим емоцијама и сећањима на супруга и тату Синишу. Последњи пут видели су га само неколико сати пре почетка НАТО агресије на СР Југославију, 24. марта 1999. Звао је тога дана из Кисача, где је војска била смештена, супругу Милку да му донесе неке ствари и инсистирао да доведе децу, тада петоипогодишњег сина и шестомесечну ћерку. Сутрадан, првог ратног јутра, позвао је телефоном да види да ли су добро. Јавио се и 26. марта, али следећег јутра његов позив је изостао. Четвртог дана од почетка бомбардовања породицу је задесила страшна вест – њихов Синиша Лаушев, водник прве класе, оператер осматрачког радара, погинуо је на борбеном задатку, у ракетном нападу НАТО-а на радарску станицу у околини Ченеја.

– Живели смо у Бачком Јарку, али смо прве ноћи бомбардовања отишли у Синишино родно село – Надаљ. Сматрали смо да је безбедније, тамо су му били родитељи, брат. Вест о погибији тог 28. марта прво је чуо свештеник, добар пријатељ мог супруга. Послао је жену по Стефана под изговором да дође да се игра са њиховом децом. Нису могли ништа да ми кажу, а желели су да дете поштеде првог шока. Сви око мене били су у приправности када дођу војници да ме обавесте, да прихвате Ању која је тада била беба. Случајно сам кренула у село и видела кума како бежи на другу страну улице. Не размишљајући изговорила сам: „Куме, где бежиш, шта је било са мојим Синишом?” – сећа се Милка.

Све после тога одиграло се брзо: кум је дошао до ње и почео да плаче. Одвео ју је у пољопривредну задругу где је била смештена јединица чији је био припадник. Сви су пожурили на врата када је Милка ушла, остао је само један војник, Синишин пријатељ, који је рекао да је Лаушев погинуо. На те речи остала је скамењена. Није могла, каже, ни да плаче.

– Било је много тешко. Остала сам сама са двоје мале деце и успоменама на Синишу. Али морали смо да идемо даље: то сам у годинама које су уследиле често понављала сину и ћерки. Кад год су били тужни, кад год су ме испитивали зашто нема њиховог тате – прича Милка.

Утеха и подршка били су јој у ових 15 година пре свега њени, али и Синишини родитељи. Стефан је, каже његова мајка, изузетно везан за баку. „Она је родила мога тату” често изговара овај младић који је на другој години менаџмента и има једну велику жељу од детињства – да као и његов тата буде војник. Зато ће када дипломира, чврсто је решен, посао потражити у војсци.

У овој скромној породици не буди се успомена на Синишу само крајем марта. О њему се стално говори. Деца питају, Милка одговара. За себе каже да се разликује од других жена, јер све што је требало да уради заједно са супругом – урадила је сама. Изборила се са проблемима и тугом. Срећна је што је извела децу на прави пут.

Ања, ученица првог разреда Гимназије „Лаза Костић”, тату не памти, али зна све о њему из прича маме, стрица, бака, дека, али и брата који га се сећа. И по њој се види, каже Милка, колико је времена прошло од бомбардовања – имала је само шест месеци када је изгубила оца, а данас је девојка.

– Моји син и ћерка деле судбину деце која расту уз једног родитеља и онда све гледају у њему: веома су везани за мене. Али подршка су и једно другом, Стефан пуно брине о сестри – напомиње Милка Лаушев.

Она има само речи хвале за колеге и пријатеље који се често сете Синише. Ради у кухињи основне школе у Бачком Јарку и цео колектив има разумевања за њу. Сваког 24. и 28. марта добија слободан дан – знају и они у школи да су то најтежи дани за Милку и њену породицу.

Питамо да ли је се сети војска.

– Не јављају се често, али ми знамо да су њихова врата за нас увек отворена. Кад се чујемо кажу: ако нешто треба – зовите, ту смо. Нама то много значи – истиче наша саговорница.

Сутра ће Милка, Стефан и Ања, као и сваког 24. марта у последњих 15 година, доћи на београдску Бањицу и присуствовати званичном одавању почасти припадницима ракетних јединица ПВО погинулим у НАТО бомбардовању наше земље.

Дејана Ивановић

-----------------------------------------------------------

Погинуо на радару

Рат је Синишу Лаушева затекао на дужности возача моторног возила – гусеничара, и оператера осматрачког радара ракетног вода у 240. самоходном ракетном пуку Противваздушне одбране. У 0.45 часова 28. марта 1999. године, док је радаром осматрао ваздушни простор, НАТО авијација је открила положај радара и самовођеном ракетом директно га погодила. Синиша је тада имао само 27 година. Те ноћи у НАТО нападу на радарску станицу погинули су и старији водник Саша Крстић, као и војник Бојан Милетић, док су тројица припадника војске рањена.