Сви Слобини људи

Ако, у намери да задовољимо радозналост и сазнамо шта данас раде функционери који су обележили деведесете године прошлог века, одемо даље од 5. октобра 2000. године у прошлост, срешћемо се са мноштвом готово заборављених личности, иако су некада неки од њих били "све и свја" у Србији. Сећате ли се, на пример, Драгутина Зеленовића, Михаила Марковића, Борислава Јовића, Горана Перчевића, Драгана Томића ("Југопетрол"), Братиславе–Бубе Морине, Радована Панкова, Ратка Крсмановића, Недељка Шиповца, Слободана Черовића, Душанке Ђого, Живка Шокловачког...

Већина следећих функционера из времена власти Слободана Милошевића сигурно ниje "испарила" из сећања грађана Србије, иако многи од њих нису више међу живима, а неких нема у јавности јер су оптужени пред Хашким трибуналом за ратне злочине. Ипак, следи мало подсећање на оне који не улазе ни у једну од ове две групе.

Бранислав Ивковић, некадашњи министар за урбанизам у влади Мирка Марјановића и функционер Социјалистичке партије Србије, ради на Грађевинском факултету у Београду као шеф Катедре за менаџмент, технологију и информатику у грађевинарству. Тренутно са колегама са факултета учествује у изградњи великог петрохемијског комплекса у Русији, у месту 160 километара удаљеном од Санкт Петербурга. Ивковић организује и води посао вредан 1,1 милијарду долара, који је добила српска компанија ЦПИ (Центар за процесно инжењерство).

После петооктобарских промена, Ивковић је основао Социјалистичку народну странку, али је касније и њу напустио. За "Политику" каже да се у политику неће вратити "док год је у њој више од 90 одсто људи који немају професију, или су ’нуле’ у својој професији".

Иако је поднела оставку на партијске функције одмах после смене власти 5. октобра, Горица Гајевић, бивши генерални секретар СПС-а, виђена је међу браниоцима Слободана Милошевића, приликом његовог хапшења априла 2001. године. Сада је адвокат у Рашкој, а према неким изворима, има хотел од 2.300 квадрата на Копаонику, на плацу који је 1998. добила од општине Рашка. У новембру 2002. године, демантовала је да поседује поменути објекат на који треба да плати екстрапрофит, наглашавајући да је таква вест пласирана "само неколико дана пошто сам тзв. хашке истражиоце, који су ме позвали на разговор, обавестила да у предмету који се води против бившег председника СРЈ Слободана Милошевића могу да будем само сведок одбране".
У исто време, позив за сведочење од хашких тужилаца стигао је и некадашњем функционеру СПС-а Душану Матковићу, бившем директору "Сартида" и министру индустрије, који се потпуно повукао из јавног живота. Поједини медији су у децембру прошле године навели да је Матковић радио у Капитал банци, да би се од 2003. посветио приватном бизнису, као и да, према незваничним информацијама, често путује у Италију, где живи његов син. Он је поднео оставке на све партијске функције у СПС-у крајем октобра 2000. године.

Још већа енигма од Матковића је Иван Марковић, некадашњи високи функционер Југословенске левице и савезни министар за телекомуникације, коме од петооктобарских промена изгледа само полиција и суд могу да уђу у траг. Наиме, 2003. године привођен је на информативни разговор у вези са случајем убиства бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића, после кога је одмах пуштен. У септембру 2006. је ослобођен одговорности за повреду угледа и части отпораша из Пожаревца Момчила Вељковића. Осим тога, о бившем "гласноговорнику" ЈУЛ-а који је у своје време изрекао "прегршт" убитачних изјава (попут оне да је "Отпор""класична хитлерјугенд милитантна организација, која једино нема идеологију и године фашистичке омладине"), нема других информација.

Његов страначки колега Горан Матић, бивши генерални секретар ЈУЛ-а и савезни секретар за информисање, међутим, јавља се новинарима и хоће да коментарише актуелну политику и друштво, али не и да прича о приватном животу (да га не би "болела глава, због пакосних и злих људи"). За "Политику" каже да се не бави ничим илегалним и да не ради ништа у Србији, иако живи у Србији. "Оно од чега живим нема везе са овом земљом", каже Матић.

Новине су забележиле да је и он 2003. године привођен на информативни разговор такође због сумње да поседује информације о убиству Стамболића (као близак сарадник Мирјане Марковић).

Драгомир Томић, потпредседник Владе Србије у време када је премијер био Мирко Марјановић (од 1998. до 2000. године) и даље је председник компаније "Симпо" из Врања. У тој фирми је 40 година, а прича се да се последњих година оглашава искључиво у публикацијама "Симпа". За тај лист је у априлу ове године рекао да је "Симпо" презадужен и да дугови уочи приватизације износе 30 милиона евра. Иако је функционер бившег режима, ни садашњи функционери га не заобилазе, а неки од њих га чак сматрају фактором економске стабилности југа Србије.

Према новинској документацији, Радоман Божовић, председник владе почетком деведесетих година прошлог века (која је Србију увела у хиперинфлацију), а потом и председник Већа грађана Скупштине СРЈ и директор "Генекса" до петооктобарских промена 2000. године, последњи пут се огласио почетком 2005. године. Тада је за "Глас јавности" рекао да је године од 5. октобра провео радећи у својој брокерској фирми коју је основао још 1997. године.
– Пошто сам финансијски саветник неким страним инвеститорима и банкама, често путујем по свету – рекао је тада Божовић, који је наставио да игра тенис, али не и да се дружи са колегама из времена када је био на власти.

Бивши министар спољних послова СРЈ и потпредседник СПС-а Живадин Јовановић после промене режима основао је невладину организацију Форум за свет равноправних, која се бави националним и међународним проблемима. И то му одузима највише времена.

Као и многи други функционери из Милошевићевог времена, саслушаван је у истрази поводом изношења новца на Кипар, а платио је, према наводима медија, порез на екстрапрофит у износу већем од пола милиона марака (за кућу добијену од државе). Отишао је у пензију решењем од 30. децембра 2001. године.

Владислав Јовановић, још један бивши министар иностраних послова СРЈ и амбасадор у Уједињеним нацијама, никада није био члан СПС-а. Живи у Београду са супругом и сином, студентом права. За последњих шест година објавио је две збирке песама и један роман. Радо се одазива на молбе новинара да коментарише збивања у земљи и свету, која редовно прати. Како каже за "Политику", завршио је и књигу сећања о времену када је учествовао у политичком животу земље, али још не зна када ће је објавити.

Члан је Форума за свет равноправних, који је до сада издао двадесетак књига и публикација, са Живадином Јовановићем учествује на разним округлим столовима, да би, како каже, остао у контакту са светом око себе. Чита оно што није стигао раније, чита нове ствари, бави се кулинарством, па због свих тих активности истиче да иако је на "вечитом одмору" има осећај да нема довољно времена.

Радмило Богдановић, министар полиције с почетка деведесетих година прошлог века, данас живи у Београду као пензионер. Један је од малобројних министара у новијој српској историји који је поднео оставку из моралних разлога – после демонстрација 9. марта 1991. године. Петнаестак година га практично нема у јавности (и пре демократских промена је напустио СПС), али је недавно за један дневни лист дао интервју у коме је говорио о Косову и Метохији. Пре четири године је јавно критиковао некадашњег партијског шефа Слободана Милошевића због прекомерне употребе силе током рата у бившој СФРЈ.

Бивши министар здравља, бивши потпредседник владе, бивши директор Института за кардиоваскуларне болести Дедиње и бивши функционер ЈУЛ-а Милован Бојић много чешће је био присутан у јавности после 5. октобра 2000. године. Углавном због прича о злоупотребама службеног положаја, али бројне пријаве против њега нису (за сада) имале и судски епилог. Бојић је данас, званично, само стручни консултант специјалне болнице за срце и крвне судове "Острог", иако је у медијима било и спекулација да је њен власник. Виђен је да рекламира ту болницу на телевизијама у Републици Српској и по неким мањим станицама у Србији.

Пре неколико година објављено је да на рачуну једне швајцарске банке има уштеђевину од 800.000 франака. У мају ове године "Политика" је пренела да су међу школама које нису добиле дозволу за рад и две школе чији је оснивач Милован Бојић, а у исто време се у црногорској штампи појавила информација да би Бојић могао да постане власник војне болнице у Мељинама. Према информацијама подгоричких медија, тендерску документацију за ову болницу откупила је и швајцарска компанија "Јупитер Адриа АГ", иза које је, по незваничним информацијама овог листа, др Милован Бојић, који, опет наводно, има логистичку подршку Светозара Маровића.