Младомиров филм о Чедомиру

Поводом текста „Зашто Чеда, а не Кустурица”, „Политика”, 21. марта

Нисам стигао да захвалим великом српском уметнику Младомиру Пуриши Ђорђевићу на дивном иранском филму који ми је поклонио када смо последњи пут седели у кафани.

Некако ме је дирнуо тај пријатељски гест, као што ме је дирнулa и очинска брига за младог лидера Чедомира Јовановића којег редовно снабдева добрим филмовима и занесено размишља какав ће филм снимити о њему.

Друге детаље или анегдоте из наших кафанских сусрета нећу износити из поштовања према годинама господина Ђорђевића, угледу „Политике” и сопственом кућном васпитању.

Најискреније сам желео да Пуриша сними тај филм не зато што сам био уверен да ће то бити његово капитално дело, још мање сам уверен да би тај филм расветлио новију српску историју, али верујем да треба подржати сваког уметника који је спреман да за своју уметност много тога жртвује.

А судећи по томе шта је све Пуриша жртвовао у тексту објављеном у „Политици”, филм о Чеди могао би да постане право ремек-дело.

Ако је због филма који није снимио и лидера који није успео Пуриша спреман да мом коментару („Победа или казна”, 19. март) додаје реченице које не постоје или да из кафанских дружења извлачи тврдње које никада нисам изговорио, мора да је господин Ђорђевић у великом, незаустављивом стварачком заносу.

Не могу ни да замислим каква би се то креативна експлозија догодила када би Младомир и Чедомир заједно дошли на снимање, ако је Пуриша спреман да и пре прве клапе избламира себе, бави се мајкама и децом, напада четничке тенкове и пробија се између Чединих телохранитеља како би ми исказао поштовање.

Нека језа је пролетела кроз мене када ме је пријатељ запитао ако је Пуриша сам и сасвим ненаоружан пришао Чеди иако је овај имао четворицу телохранитеља, какву ли је храбрости показивао када је прилазио Титу...

Али, ипак се надам да је и та гротескна прича о великом уметнику који се у десетој деценији живота пробија кроз кордон горила како би исказао дивљење ванпарламентарном лидеру само још једна фикција или невероватан заплет у ремек-делу које се кува у кухињи алхемичара Ђорђевића.

Али, остајем без речи код Пуришине тврдње да му није јасно одакле „лова” Емиру Кустурици, једном од највећих светских режисера (бар док Пуриша не сними филм о Чеди), али му је сасвим јасно како је његов јунак, драматург без иједног сценског извођења, постао озбиљан бизнисмен који на освајање светских врхова потроши него што је Пуриша потрошио на последњи филм.

Напади на Кустурицу јесу нека врста обавезне вежбе, вербалне гимнастике друге Србије која никако не може да му опрости што није остао у Сарајеву, апеловао да се Србија бомбардује и затим патетично говорио да би земље региона требало да сарађују макар у култури, под условом да Србија плати неколико стотина милијарди долара одштете и призна да јој геноцид тече кроз читаву историју.

Тај део српске културне елите је гласно ћутао или је био заузет скакутањем по изборним кампањама ДС-а или ЛДП-а, док је Србија остајала без музеја, биоскопа и док су уметнички директори великих, националних позоришта режирали концерте Лепе Брене.

Али нема тог јунака друге, квазикултурне Србије који није заридао над брдом, изнад Кремана, који је Кустурица „отео” Србији.

Када сам прочитао текст бившег кафанског пријатеља, помислио сам да се друг Тито силно огрешио што није одвојио неко брдо на којем би Пуриша и његов партизански и елдепеовски саборац Јован Капичић, док су били у напону снаге, организовали неки величанствени филмски фестивал.

Ако не може брдо, може и острво јер се на њему спутава кретање, али ослобађа машта. Али Пуриша и Јово би морали да обећају друговима из ЦК да се посетиоци, који нису одушевљени филмовима, ипак могу вратити својим породицама.

П. С.
Моја госпођа мама захваљује на ничим изазваном публицитету. И нада се да ћете снимити филм и о њој, чим завршите дуго припремани пројекат о Чеди. И жали што вас неће упознати јер за 80 година живота није наишла на такав живахан карактер.