Рђа која вреди милионе евра

Све што гледамо на ТВ каналима о рестаурацији старих аутомобила, дешава се и код нас, само мање него у богатијим срединама. Изложба на „БГ кар шоу” показала је да ипак имамо чиме да се дичимо. То тврди и Марко Илић, професор техничке школе ГСП-а и секретар „Олдтајмер клуба Београд”, који су заједнички представили ове вредне експонате. Примерке величанствене ауто-епохе, од 1922. до краја седамдесетих година, када се свака фабрика трудила да остави посебан печат и улије дух различитог у односу на конкуренцију. Могли сте да препознате „на километар” да ли је то „мерцедес”, „ситроен”, „форд” док су данас, многима, сви аутомобили слични.

Највећа старина изложбе је чувени „форд Т тин-лизи” из 1922. Унео је револуцију у тадашњу ауто-индустрију планете и донео конструктору Хенри Форду славу и богатство. Најмлађи примерак је „ситроен см”, из 1973. и краткорочног „брака” – кооперације „Ситроена” и чувеног произвођача спортских скупих купеа „Масератија”.

Свој „фолксваген карман” из 1969, у народу познат као „спортска буба” коју су познати немачки произвођач каросерија „Карман” и италијански конструктор Ђиа направили на платформи „бубе”, Илић је дуго сређивао, уз пуно љубави, воље и новца. Тврди да је љубав и подршка породице најпотребнија, јер неке рестаурације трају и по пет или више година, а неке неколико месеци. Без ових услова нема сређеног олдтајмера. Потребно је много стрпљења како би се пронашли оригинални делови. Не може све да се искаже у часовима рада. Највише зависи од стања у коме се налази аутомобил, коме жели да се подари нови живот, након прашњавог амбара, ливаде или шљивика. Члан клуба завршио је репарацију свог„форда” за неколико месеци, јер је био у возном стању и – после 85 година – сјајно очуван, тако да је само „шминка” била потребна и неколико детаља.

Репарација олдтајмера је постао уносан бизнис у свету, па многе радионице праве реплике делова или читавих аутомобила. Управо у рестаурацији једне „бубе кабриолет” догодило се да оригинални кров поручен из Немачке буде краћи три центиметра. Скоро „завршен” посао, трајао је још шест месеци, присећа се Илић, док све није враћено, па стигли исправни делови. Често су важне и серије када је нешто направљено. Већина мајстора из света олдтајмера су и трговци – мешетари који би да продају део и ако не одговара. Долази до проблема, забуна, враћања новца и додатних трошкова. Ако је реч о ретком примерку аутомобила који се репарира, није случајно и ако имају део, а не желе да га продају, јер дижу цену свом примерку на светском тржишту.

Болно је тражење мајстора и све је теже наћи човека који познаје неки аутомобил. Нестају полако, а младих је мало, јер учење на олдтајмеру је „скупа работа”. У свету је завладао тренд оригиналности, а не рестаурације, да ауто изгледа као са фабричке траке. Што је више зарђао, да има мало напукао браник или отпалу фарбу и да ради – вреди више. То је прихватила и ФИВА (Међународна организација за историјска возила) да би профилисала оригиналност.

Тако изложена „фолксваген буба” вреди од 7.000 до 10.000 евра, „мерцедес 190 сл кабрио” 60.000 до 70.000 евра, „понтијак трансамерика стар шифт” из 1954. и „ац кобра шелби” реплика из 1965. године коштају од 80.000 до 100.000 евра. Оригинали ових модела су ретки, па им се цене на аукцијама у свету крећу и до више стотина хиљада евра, у зависности ко их је рестаурирао. Посебне каросеристичке куће, лиценцирани дизајнери и гараже које имају рејтинг у свету историјских возила, подижу цену аутомобилу. „Јагуар е тајп” који је проглашен за „ауто свих времена”, а сличан је у неколико филмова о Џејмсу Бонду возио глумац Шон Конери, изложен је на сајму и његова вредност је од 80.000 до 100.000 евра.

Респектабилан фонд нашег клуба је и разлог зашто их зову на изложбе од Холандије до Грчке. Кажу да је одржавање лакше него код модерних аутомобила, јер су без електронике. Воскирањем и специјалним средствима штите кожу, боју, лак, хром, али и своје инвестиције и највише – љубав.

Није све старо – олдтајмер

Није прописана тачна категоризација шта су олдтајмери већ свака земља профилише старосну границу. У нашој законској регулативи то је 1970. година, а појединим земљама је то 25 или 40 година старости. Да би добио префикс историјског возила, аутомобил мора да буде стар између 30 и 40 година. Тако су познате: епоха Првог светског рата – „винтиџ кар”, између два рата су „олдтајмери”, после Другог светског рата, а до шездесетих година су „класици”, а после тога су „јанг тајмери” или млада историјска возила.