Rđa koja vredi milione evra

Sve što gledamo na TV kanalima o restauraciji starih automobila, dešava se i kod nas, samo manje nego u bogatijim sredinama. Izložba na „BG kar šou” pokazala je da ipak imamo čime da se dičimo. To tvrdi i Marko Ilić, profesor tehničke škole GSP-a i sekretar „Oldtajmer kluba Beograd”, koji su zajednički predstavili ove vredne eksponate. Primerke veličanstvene auto-epohe, od 1922. do kraja sedamdesetih godina, kada se svaka fabrika trudila da ostavi poseban pečat i ulije duh različitog u odnosu na konkurenciju. Mogli ste da prepoznate „na kilometar” da li je to „mercedes”, „sitroen”, „ford” dok su danas, mnogima, svi automobili slični.

Najveća starina izložbe je čuveni „ford T tin-lizi” iz 1922. Uneo je revoluciju u tadašnju auto-industriju planete i doneo konstruktoru Henri Fordu slavu i bogatstvo. Najmlađi primerak je „sitroen sm”, iz 1973. i kratkoročnog „braka” – kooperacije „Sitroena” i čuvenog proizvođača sportskih skupih kupea „Maseratija”.

Svoj „folksvagen karman” iz 1969, u narodu poznat kao „sportska buba” koju su poznati nemački proizvođač karoserija „Karman” i italijanski konstruktor Đia napravili na platformi „bube”, Ilić je dugo sređivao, uz puno ljubavi, volje i novca. Tvrdi da je ljubav i podrška porodice najpotrebnija, jer neke restauracije traju i po pet ili više godina, a neke nekoliko meseci. Bez ovih uslova nema sređenog oldtajmera. Potrebno je mnogo strpljenja kako bi se pronašli originalni delovi. Ne može sve da se iskaže u časovima rada. Najviše zavisi od stanja u kome se nalazi automobil, kome želi da se podari novi život, nakon prašnjavog ambara, livade ili šljivika. Član kluba završio je reparaciju svog„forda” za nekoliko meseci, jer je bio u voznom stanju i – posle 85 godina – sjajno očuvan, tako da je samo „šminka” bila potrebna i nekoliko detalja.

Reparacija oldtajmera je postao unosan biznis u svetu, pa mnoge radionice prave replike delova ili čitavih automobila. Upravo u restauraciji jedne „bube kabriolet” dogodilo se da originalni krov poručen iz Nemačke bude kraći tri centimetra. Skoro „završen” posao, trajao je još šest meseci, priseća se Ilić, dok sve nije vraćeno, pa stigli ispravni delovi. Često su važne i serije kada je nešto napravljeno. Većina majstora iz sveta oldtajmera su i trgovci – mešetari koji bi da prodaju deo i ako ne odgovara. Dolazi do problema, zabuna, vraćanja novca i dodatnih troškova. Ako je reč o retkom primerku automobila koji se reparira, nije slučajno i ako imaju deo, a ne žele da ga prodaju, jer dižu cenu svom primerku na svetskom tržištu.

Bolno je traženje majstora i sve je teže naći čoveka koji poznaje neki automobil. Nestaju polako, a mladih je malo, jer učenje na oldtajmeru je „skupa rabota”. U svetu je zavladao trend originalnosti, a ne restauracije, da auto izgleda kao sa fabričke trake. Što je više zarđao, da ima malo napukao branik ili otpalu farbu i da radi – vredi više. To je prihvatila i FIVA (Međunarodna organizacija za istorijska vozila) da bi profilisala originalnost.

Tako izložena „folksvagen buba” vredi od 7.000 do 10.000 evra, „mercedes 190 sl kabrio” 60.000 do 70.000 evra, „pontijak transamerika star šift” iz 1954. i „ac kobra šelbi” replika iz 1965. godine koštaju od 80.000 do 100.000 evra. Originali ovih modela su retki, pa im se cene na aukcijama u svetu kreću i do više stotina hiljada evra, u zavisnosti ko ih je restaurirao. Posebne karoserističke kuće, licencirani dizajneri i garaže koje imaju rejting u svetu istorijskih vozila, podižu cenu automobilu. „Jaguar e tajp” koji je proglašen za „auto svih vremena”, a sličan je u nekoliko filmova o Džejmsu Bondu vozio glumac Šon Koneri, izložen je na sajmu i njegova vrednost je od 80.000 do 100.000 evra.

Respektabilan fond našeg kluba je i razlog zašto ih zovu na izložbe od Holandije do Grčke. Kažu da je održavanje lakše nego kod modernih automobila, jer su bez elektronike. Voskiranjem i specijalnim sredstvima štite kožu, boju, lak, hrom, ali i svoje investicije i najviše – ljubav.

Nije sve staro – oldtajmer

Nije propisana tačna kategorizacija šta su oldtajmeri već svaka zemlja profiliše starosnu granicu. U našoj zakonskoj regulativi to je 1970. godina, a pojedinim zemljama je to 25 ili 40 godina starosti. Da bi dobio prefiks istorijskog vozila, automobil mora da bude star između 30 i 40 godina. Tako su poznate: epoha Prvog svetskog rata – „vintidž kar”, između dva rata su „oldtajmeri”, posle Drugog svetskog rata, a do šezdesetih godina su „klasici”, a posle toga su „jang tajmeri” ili mlada istorijska vozila.