Украјинска прекретница

Крим више не припада Украјини, одлучили су народни представници и у Симферопољу и у Москви, под чију је надлежност ово стратешки важно полуострво у Црном мору у целини потпало. Западни свет је затечен. Као да су тамо пребрзо заборавили сличну драматичну промену деведесетих године у Србији, тачније на Косову.

Украјина је у безнађу. Претећи економски колапс комбинован са трагичним дешавањима у Кијеву и још неким градовима пре једва месец дана као да је потпуно дезоријентисао руководство у престоници. Уздање у помоћ западних земаља још опстаје. Посебно након потписивања политичког дела Споразума о придруживању са ЕУ, што је учињено у петак. Али после свега доживљеног, та вера – полако бледи.

Политика вербалних критика упућених на рачун Русије, па чак и одређене санкције, не указује ни на чију одлучност да оштром сабљом пресече Гордијев чвор украјинске стварности. Као што бива у оваквим ситуацијама, неко ће проћи добро, неко лоше. Највише ће истрпети житељи Крима, без обзира на то да ли су у питању Украјинци, који желе да напусте полуострво, или Татари, који желе да обезбеде своја у совјетско време често кршена права, или пак Руси, који ће се суочити са потпуно новом животном ситуацијом – било да се ради о школи, здравству, администрацији, војсци...

Уосталом, већ и сама чињеница да су две земље одлучиле да једна другој уведу визе, товари житељима са две стране границе нову муку на леђа.

На Криму ништа више неће бити исто. Али, тако је то када се неко други игра вашим животима и при томе се позива на међународно право (и Русија и Запад), тумачећи га, наравно, према сопственим потребама и стратешким плановима. У међувремену, светски медији препуни су анализа да ли ће санкције које је Запад наметнуо Русији више погодити мету или стрелца. Шта се збива на терену и шта ће се још збивати, објективно, бачено је у други план.

Како пише шпански портал „АБЦ.ес”, западне санкције су у Москви примљене „са сарказмом и иронијом”. Немачки „Фокус” предвиђа „мрачну будућност Европи без Путинове нафте и гаса”...

Једини излаз из настале ситуације није ни на западу ни на истоку, он се налази у самој Украјини, у Кијеву. Насилно освојена власт може привремено да задобије неке симпатије противника претходног режима, али не решава проблем функционисања земље на дуже стазе. Посебно када се зна да је та нова власт саздана од незамисливих савезника – демократа, са једне стране, и антисемита, националиста и сличних група, у сваком тренутку спремних на употребу насиља, на другој.

Украјински парламентарни и председнички избори заказани су за 25. мај. То значи да предстоји време предизборних кампања, међусобног оптуживања, изношења „прљавог веша”, додатног куповања наклоности појединих олигарха (наравно, на рачун пара грађана), који и сада седе у влади и, коначно, убеђивања народа да се све ради „за његово добро”. А, објективно, не ради се.

У Украјини је на делу битка каква је вођена и у Јељциновој Русији, где је свако ко је могао грабио шта је стигао. Уз то, украјинска олигархија, како тврде стручњаци, далеко је политичнија од руске. Политички окршаји који ће неумитно уследити могли би да се претворе у отворене физичке сукобе, можда неке нове Мајдане. А за њих неће моћи да буду криви ни Москва ни Брисел. Да не помињемо да се садашњим станарима Врховне раде (парламента) не напуштају тамошње фотеље и паре које прате седење у истима.

Да ли ће предстојећи избори заиста одредити будућност Украјине, тешко је прогнозирати. Јер и после свега, земља остаје подељена на оне који би да се придруже Европској унији и оних којима је важније руско тржиште и погодности које могу да добију у трговини са источним суседом. А сетимо се, управо та дилема, тачније одбијање председника Виктора Јануковича да потпише Споразум о придруживању са ЕУ, изазвао је бунт „проевропејаца” који се претворио у прави мали грађански рат.

Страсти још нису уминуле и не би се требало изненадити ако се 46 милиона Украјинаца поново поделе и почну да дижу руку једни на друге.

Ипак, избори, како год били окончани, барем ће указати на то шта жели већина грађана. А то је у демократији закон који мора да се поштује. Наравно, под условом да су осећања оних који су склонији западним или источним интеграцијама искрена. И да поменути мисле на добробит својих земљака, колико год ови били подељени по националним, верским, географским и сличним линијама, а не само на личну добит.