Нова борба за слободу медија у САД

Педесет година је прошло од историјске пресуде Врховног суда САД којом је новинарима гарантовано да без икаквог страха од тужбе могу да критикују јавне званичнике. Америчко новинарство дочекује овај јубилеј као најслободније на свету, али и у атмосфери у којој влада изазива некада незамисливе главобоље.

Од марта 1964, када је Врховни суд одлучио у случају „Њујорк тајмс” против Саливана, политичарима је такорећи онемогућено да туже новинаре за увреду и клевету, што иначе и данас редовно раде у другим деловима света. Пресуда је била конкретна потврда општег правила слободе штампе у САД гарантована првим амандманом на амерички устав.

Како је до ње дошло? Л. Б. Саливан, члан градске владе Монтгомерија у јужњачкој држави Алабами, тужио је њујоршки лист због огласа у којем он и није био поменут, али се препознао. Био је то оглас који су потписали лидери покрета за грађанска права, оптужујући локалне челнике да су се немилосрдно обрачунавали са демонстрантима. То се дешавало у јеку борбе за црначка права када су протести и сукоби са полицијом били чести. Оглас је садржао и неколико мањих материјалних грешака због чега је Саливан тужио дневник са Менхетна и тражио пола милиона долара надокнаде. Суд у Алабами стао је на његову страну.

Међутим, угледни лист се жалио врховној судској инстанци која је једногласно оповргла првостепену пресуду из Алабаме, тврдећи да оглас потпада под слободу изражавања зајемчену уставом. Судије су то образложиле речима да је „јавна дискусија политичка дужност и ово треба да буде основни принцип америчке владе”.

„Таква дискусија”, написао је судија Вилијам Бренан, мора бити „неограничена, снажна и отворена”, додајући да она „може да укључује и жестоке, заједљиве и понекад непријатно оштре нападе на владу и јавне званичнике.”

Била је то јасна порука властима да морају да прихвате критику. Пресуда је гарантовала слободу изражавања и критиковања политичара чак и када медији ненамерно направе неку грешку. Судије су први амандман протумачиле тако да он јемчи објављивање свих мишљења, чак и оних која су заснована на погрешним подацима. У супротном, наступило би једноумље и крај демократије. Од тада, федерални, државни или локални моћници могу да поднесу тужбу за увреду или клевету само ако могу да покажу да је редакција знала да је неки податак лажан, али да га је занемарила да би тужитељу нанела зло, што је у пракси тешко доказати.

Америка је и до тада имала први амандман којим је установљено да САД неће доносити законе који ускраћују слободу говора и слободу штампе, али ово је свеједно био револуционарни преседан – одбијен је сваки покушај заустављања критиковања владе.

За протеклих 50 година, новинари су користили ово право обрушујући се на политику Беле куће према, на пример, Вијетнаму, Авганистану, Ираку, здравственом или социјалном систему, али се сада чини да влада председника Барака Обаме покушава да им ускрати неке од стечених „привилегија”.

Администрација је покренула рат против узбуњивача у својим редовима који редакцијама дотурају информације о малверзацијама владе. Вашингтон кривично гони шест службеника и два сарадника владе, међу којима и некадашњег обавештајног аналитичара Едварда Сноудена који је свету открио да Сједињене Државе масовно шпијунирају своје и грађане других држава, укључујући и лидере савезничких земаља.

Све претходне владе САД заједно су покренуле три тужбе против одговорних за „цурење” података у јавност, па се са осам тужби за време свог мандата, Обама истакао у борби против слободе медија. Прогон узбуњивача онемогућава рад новинара – када су инсајдери заплашени да говоре о ономе што знају, редакције не могу да истражују малверзације.

Поврх свега, почели су и непосредни притисци на медије. Новинару „Њујорка тајмса” Џејмсу Рајзену прети затворска казна јер одбија да открије ко му је био извор у тексту којим је раскринкао владу Џорџа Буша млађег због незаконитог прислушкивања телефона. Власти инсистирају на томе да Рајзен буде сведок у судском спору који држава води против бившег агента ЦИА Џефрија Стерлинга, за кога се сумња да је био тај извор.

Иако то није била пракса, судови у Мериленду и Вирџинији одлучили су да новинар, у овом случају Рајзен, мора да каже од кога је добио информације. Добитник Пулицерове награде се бранио рекавши да новинари морају да скривају идентитет извора у деликатним случајевима, јер је то нужно за обављање њиховог посла. Ако редакција није у стању да обезбеди анонимност, неће бити узбуњивача, текстова па ни слободе медија.

Пресуде из Мериленда и Вирџиније су још опасније када се зна да могу да постану пример који ће судије следити у будућности када одлучују о правима новинара. Због тога је Рајзен поднео жалбу и чека одлуку. Тако је „Њујорк тајмс” поново пред највишом судском инстанцом, надајући се да ће америчке редакције за пола века имати разлога да славе још једну пресуду Врховног суда.