НАТО претња

Криза у Украјини је за НАТО највећа претња за безбедност и стабилност Европе од краја хладног рата.

Генерални секретар северноатлантског војног савеза, Андерс Фог Размусен, поручио је у Вашингтону да је „ово позив на буђење читавој евроатлантској заједници, НАТО-у и свима који су за одбрану целокупне, слободне и мирне Европе”.

Одвајање Крима од Украјине је за њега „ревизионизам 21. века”. Пошто НАТО „има вредности” мора да направи „легитиман избор”, иако „нема брзих и једноставних начина да се супротставимо тиранима у свету”.

Украјинска криза је означила повратак НАТО-а на међународну сцену. Овај савез, чије је постојање изгубило смисао након пада Берлинског зида, успео је да се одржи захваљујући томе што се наметнуо као алтернатива непостојећој европској одбрани. Његов значај у Европи је толики да се мапа њених чланица готово поклапа с мапом ЕУ – 22 од 28. Уместо заједничке европске одбране која би пратила европску дипломатију, НАТО је омогућио да САД, које у овом савезу имају главну улогу, задрже свој утицај у Европи.

То се показало у случају напада на Југославију као што се то данас види у украјинској кризи. То што је НАТО, заједно са првом поставом америчке дипломатије, од почетка на првим линијама сукоба у Украјини није изазвало ни најмање негодовање шефова влада ЕУ, иако Украјина није чланица НАТО-а. Као што нису реаговали на протесте Русије због експанзионистичке улоге НАТО-а, чија је мисија да у своје редове по сваку цену увуче бивше републике Совјетског Савеза. То је код Руса створило утисак да их НАТО „опкољава”, што објашњава њихову реакцију у Украјини. Овом утиску доприноси амерички потпредседник Џо Бајден, који је у духу подизања тензија поручио да би свака агресија против неке земље чланице представљала напад на све савезнице, укључујући и САД, и најавио војне маневре на Балтику и у Црном мору као и слање нових трупа.

Утицај НАТО-а (и кроз њега САД) у Европи дубоко подрива идеју о истинској заједници европских народа, идеју о Европи од Атлантика до Урала, о „читавој Европи, заједно са Русијом”, за какву се залагао француски председник Шарл де Гол. Таква Европа, сматрао је, била би способна да одлучује о судбини света и реши тако виталне проблеме као што је беда у неразвијеним земљама. Био је против америчког утицаја у Европи и за јачање савеза с Немачком и Русијом.

На напуштање ове визије и стварање Европе у којој НАТО и САД подгревају старе блоковске поделе велики утицај су имали управо Де Голови наследници, који су напустили његову визионарску идеју и окренули се реал политици.

С деголовском традицијом неутралности према НАТО-у дефинитивно је раскинуо Никола Саркози који је озбиљније укључио Француску у командну структуру војног савеза. Париз се окренуо Вашингтону на спољнополитичком плану, што се још снажније потврдило након доласка на власт социјалисте Франсоа Оланда и његовог министра спољних послова, Лорана Фабијуса.

Политичку визију уједињења надвладао је меркантилни дух који карактерише борба великих сила за тржишта, односно територије, у некој врсти постколонијалног рефлекса.

Уместо развијања сарадње на континенту поново је завладала агресивна реторика која подстиче поделе и сврставање по принципу: „Или си са нама или си против нас”.