NATO pretnja

Kriza u Ukrajini je za NATO najveća pretnja za bezbednost i stabilnost Evrope od kraja hladnog rata.

Generalni sekretar severnoatlantskog vojnog saveza, Anders Fog Razmusen, poručio je u Vašingtonu da je „ovo poziv na buđenje čitavoj evroatlantskoj zajednici, NATO-u i svima koji su za odbranu celokupne, slobodne i mirne Evrope”.

Odvajanje Krima od Ukrajine je za njega „revizionizam 21. veka”. Pošto NATO „ima vrednosti” mora da napravi „legitiman izbor”, iako „nema brzih i jednostavnih načina da se suprotstavimo tiranima u svetu”.

Ukrajinska kriza je označila povratak NATO-a na međunarodnu scenu. Ovaj savez, čije je postojanje izgubilo smisao nakon pada Berlinskog zida, uspeo je da se održi zahvaljujući tome što se nametnuo kao alternativa nepostojećoj evropskoj odbrani. Njegov značaj u Evropi je toliki da se mapa njenih članica gotovo poklapa s mapom EU – 22 od 28. Umesto zajedničke evropske odbrane koja bi pratila evropsku diplomatiju, NATO je omogućio da SAD, koje u ovom savezu imaju glavnu ulogu, zadrže svoj uticaj u Evropi.

To se pokazalo u slučaju napada na Jugoslaviju kao što se to danas vidi u ukrajinskoj krizi. To što je NATO, zajedno sa prvom postavom američke diplomatije, od početka na prvim linijama sukoba u Ukrajini nije izazvalo ni najmanje negodovanje šefova vlada EU, iako Ukrajina nije članica NATO-a. Kao što nisu reagovali na proteste Rusije zbog ekspanzionističke uloge NATO-a, čija je misija da u svoje redove po svaku cenu uvuče bivše republike Sovjetskog Saveza. To je kod Rusa stvorilo utisak da ih NATO „opkoljava”, što objašnjava njihovu reakciju u Ukrajini. Ovom utisku doprinosi američki potpredsednik Džo Bajden, koji je u duhu podizanja tenzija poručio da bi svaka agresija protiv neke zemlje članice predstavljala napad na sve saveznice, uključujući i SAD, i najavio vojne manevre na Baltiku i u Crnom moru kao i slanje novih trupa.

Uticaj NATO-a (i kroz njega SAD) u Evropi duboko podriva ideju o istinskoj zajednici evropskih naroda, ideju o Evropi od Atlantika do Urala, o „čitavoj Evropi, zajedno sa Rusijom”, za kakvu se zalagao francuski predsednik Šarl de Gol. Takva Evropa, smatrao je, bila bi sposobna da odlučuje o sudbini sveta i reši tako vitalne probleme kao što je beda u nerazvijenim zemljama. Bio je protiv američkog uticaja u Evropi i za jačanje saveza s Nemačkom i Rusijom.

Na napuštanje ove vizije i stvaranje Evrope u kojoj NATO i SAD podgrevaju stare blokovske podele veliki uticaj su imali upravo De Golovi naslednici, koji su napustili njegovu vizionarsku ideju i okrenuli se real politici.

S degolovskom tradicijom neutralnosti prema NATO-u definitivno je raskinuo Nikola Sarkozi koji je ozbiljnije uključio Francusku u komandnu strukturu vojnog saveza. Pariz se okrenuo Vašingtonu na spoljnopolitičkom planu, što se još snažnije potvrdilo nakon dolaska na vlast socijaliste Fransoa Olanda i njegovog ministra spoljnih poslova, Lorana Fabijusa.

Političku viziju ujedinjenja nadvladao je merkantilni duh koji karakteriše borba velikih sila za tržišta, odnosno teritorije, u nekoj vrsti postkolonijalnog refleksa.

Umesto razvijanja saradnje na kontinentu ponovo je zavladala agresivna retorika koja podstiče podele i svrstavanje po principu: „Ili si sa nama ili si protiv nas”.