Хан испод "Старог храста"

У турској енклави усред Шумадије, специјалној транзитној екстериторији на 4,5 хектара, чији је грб лого најтиражнијег турског дневника "Хуријет", а застава амблем мултинационалне корпорације за производњу пива "Ефес", Орхан Четноглу је само један од пролазних становника. Доброћудни возач тешких камиона у аустријском граду Линц је ручао телетину спремљену на исти начин као у Истанбулу. Платио је по истој цени као у његовом хану, у истанбулској четврти у којој је одрастао. Можда ће се помолити у климатизованој соби за молитве окренутој према Меки који симболизује михраб, а потом отићи на починак, како би сутра, док сунце још није претворило Србију у кипући лонац, могао да настави пут.

Заиста, прошла су времена када су турски гастарбајтери јездили у старим "форд гранадама" или сличним половњацима-грдосијама кроз Србију, натоварени шареним јорганима. Држали су циглу на гасу, покушавајући да их не савлада сан, на хиљаде километара дугом путу до куће, док су летели од европског запада ка малој Азији. Многи од њих су, савладани сном за воланом, завршили у – џенету.

Уместо кајмака препоручују ћевапе

Сада, на стотом километру од Београда, на десној страни аутопута, најважнијој стратешкој тачки у летњој масовној сеоби браће Османлија на привременом раду у иностранству, мотел "Стари храст" постао је уточиште за уморне турске возаче и њихове породице.

Орхану и његовом пријатељу склапају се очи у мини-државици названој по храсту старом између 600 и 700 година, преполовљеном напола после снажног олујног времена пре десетак година. Крајем шездесетих година, легендарни мотел подигнут је са намером да промовише национална обележја Шумадије. Четири деценије касније, конобари, уместо традиционалних ношњи и опанака, сада носе беле кошуље и бордо лептир-машне, научили су турски сасвим пристојно и, уместо лепиње и кајмака, препоручују ћевапе од специјалног меса, прављеног у Новом Пазару, са халал сертификатом.

– Мотел је заиста важан пункт турских гастарбајтера на летњим путовањима до куће. Нико, додуше, није мерио да ли се "Стари храст" заиста налази на пола пута од Немачке до Турске, али, још су у старој Југославији вршене анализе о томе да деоница аутопута од Београда до Јагодине, у дужини од 130 километара, представља највећу транзитну опасност за уморне возаче. На основу те анализе, мотел је саграђен 1967. године и брзо је постао изузетно познат у СФРЈ – каже Никола Булут, директор угоститељског предузећа "Шумадија", у чијем склопу послује "Стари храст".

Од 1. августа мотел ће постати званични пункт за одмориште Турака, на основу уговора између "Шумадије" и "Хуријета". Осим прилагођавања јеловника и цена, особље мотела је обавезно да помогне у обезбеђивању лекарских услуга у случају евентуалне несреће на аутопуту, затим, у ангажовању шлеп-службе и сервисирања возила. Специјални извештач "Хуријета" допутоваће 1. августа у мотел и извештавати са некадашњег аутопута страха.

Истребљена моторизована хајдучија

– Последњих петнаестак година турски возачи су толико малтретирани да су партнери из "Хуријета" захтевали да у уговору постоји одредба према којој на паркинзима "Старог храста" не сме да буде паркиран камион шлеп-службе! Јер, кад виде такав камион, они додају гас и беже главом без обзира. Шта им све нису чинили: бушили гуме, сипали шећер у резервоаре, а дешавало се да им узму кола у сервис и онда их препродају – преноси Булут приче које су већ попримиле статус легенди о летњим препадима на "турске караване", које допуњује конобар Драгослав Стојчић, са двадесетогодишњим радним стажом у мотелу.

Али, моторизована хајдучија је истребљена, саобраћајна полиција је добила директиву да не претерује у ревности када наилазе Турци и гастарбајтери, у новим "аудијима", спортским "мерцедесима" или "бе-ем-ве" џиповима спокојније језде српском магистралом. Ипак, и даље путују у караванима од четири или пет возила, одржавају међусобну везу радио-станицом, сећајући се времена када су ризиковали имовину, живот и – новчанике.

Помислили смо да особље претерује и да је ред коначно успостављен на Коридору 10. Али, када смо пришли забрађеној Туркињи која се са мужем и породицом у хладовини, на паркингу, одмарала поред црног "аудија 4", они су нас најпре неповерљиво погледали, кратко рекли да су из Измира, а затим – потрчали ка колима. "Ауди" је готово полетео.

– Неповерљиви су када не иду у колони од неколико возила – каже смирено конобар Стојчић, жалећи за временом када су почетком осамдесетих година у мотелу дефиловале мисице, Далиборка Стојшић, Мија и Чкаља... На једном од избора за мис нестало им је струје, па је локални свештеник донео свеће и осветлио модну писту.

Те свечаности су неизоставни део историје мотела. Пре извесног времена, хрватски глумац Ивица Видовић је свратио да се одмори са неког од пропутовања. Још се памте боемске ноћи које су организовали глумци на кратким стајанкама после обилазака провинцијских позоришта или филмског глумачког фестивала у Нишу.

Тржишна утакмица на аутопуту условила је, међутим, потребу за отварањем турске мотелске екстериторије, чије границе чува фирма за обезбеђење. Паркинзи за камионе и путничка возила су под сталним видео-надзором.

– Сада је задовољство путовати Југославијом, пардон, Србијом. Полиција нас више не зауставља да би нам узела новац, а овде нас изузетно поштују. Можда се на овим путовањима и коначно оженим – каже Орхан, спремајући се да са пријатељем Локманом крене на починак. Они су претходница каравана од неколико турских породица које су се из Аустрије упутиле ка Истанбулу. Чекаће их у "Старом храсту", чијом баштом од 600 места одзвања турбо-фолк. Нема потребе за оригиналном турском музиком на њиховој шумадијској екстериторији. Турбо препеви су им одлично познати.

Док посматра монтирање најдужег шанка на Коридору 10, дугачког 9,5 метара, менаџер Булут, који би давно, у време цветања старог храста носио беговску титулу, каже:

– Ово је ипак мотел из групације "Шумадија".