Различитост је важна

ИНТЕРВЈУ
На управо завршеној Осмој међународној филозофској школи "Феликс Ромулијана" у Зајечару, која се ове године бавила темом "Идентитет Европе", учествовала је и Нина Карин Монсен (1943), Норвежанка, филозоф и критичар, аутор седамнаест врло популарних књига објављених на многим језицима, у више издања. У својим делима, предавањима и јавним наступима Нина Карин Монсен заступа персоналистичку филозофију љубави "која даје наду и ствара енергију, скреће мисао на траг који изоштрава осећај за стварност, развија позитивне вредности и конструктивна схватања", како је сама написала у предговору за треће издање своје књиге "Човек који воли. Особа и етика", објављене прошле године и на српском језику (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад/Сремски Карловци, у одличном преводу Марије П. Ћорић).

Из наслова неколико Ваших дела, "Човек који се бори", "Под углом доброте", "Благостање без лица. Једна филозофска анализа државе благостања", као и из књиге "Човек који воли", која је преведена на српски, добија се утисак да сте много ближи погледима Фрома него Ничеа... Како бисте представили своју персоналистичку филозофију љубави?

То је врло тачно. Моја филозофија покушава да одговори на старо филозофско питање – шта јесте? Како можете бити сигурни да сте људско биће и да сте стварни? Декарт је рекао "мислим, дакле постојим", а у мојој филозофији то је реченица "amor ergo sum", или "волим, дакле постојим". Љубав је важна јер је то оно што људском бићу даје сазнање и сигурност да постоји и да јесте. Ето, то је фундамент моје филозофије и увек му се враћам, у разним садржајима, са разним идејама. Написала сам 17 књига, међу њима је и "Човек који се бори", дакле о томе како се борба рефлектује на унутрашњу снагу бића, борба за доминацијом. Писала сам и о земљи благостања, са аспекта појединца, о томе како је то живети у држави благостања. Написала сам и књигу коју је тешко било писати – о сраму, кривици и греху. Када сам је завршила дошла сам до закључка да су људска бића много боља и пријатнија, него што сам мислила када сам почињала ту књигу...

Да ли мислите да је у савременој Европи, у коју стижу људи са свих страна света, битан европски концепт личности?

Концепт персоналности је данас чак много значајнији него раније, много је већа комуникација са мигрантима који долазе изван европских граница. Јер, ако не можете да видите друге као личности, онда их видите само као различитост, а одатле долази неразумевање, онда су то само странци које не схватамо па их мрзимо... Сви људи имају иста питања – шта је живот, љубав, шта долази после смрти? Ако друге видимо као личности, онда ћемо наћи заједнички језик. Персоналност је фундамент разумевања међу људима.

Тема ове, Осме филозофске школе била је "Идентитет Европе". Како га Ви видите?

Као културни диверситет а, заправо, то је основа свега овога о чему сам говорила. У свему томе врло је битан доживљај оних који су различити од нас као личности, битно је да их видимо као пријатеље, као занимљиве персоналности, важан је наш начин понашања и покушај да комуницирамо, да водимо дијалог... Зашто је важна различитост? Па зато што тако једни од других можемо да учимо и да будемо међусобно интересантни. Униформност и допадљивост су често идеје које воде у досаду јер, ако сте сувише слични са неким, немате о чему да разговарате. У Скандинавији људи наглашавају униформност, и понекад су врло сумњичави према свакој различитости и другачијем ставу... Хоће да контролишу осећања и мисли других људи! Истицањем униформности тражи се да мислите на исти начин, да имате исте вредности и скалу вредности...

Норвешки филозофи нису много познати у Србији. Један од ретких који је посетио Србију и одржао неколико предавања, захваљујући професору Љубиши Рајићу, био је Арни Нес. Шта су данас основне преокупације норвешких филозофа?

Много је техничких филозофа. Посебно после романа "Софијин свет", наравно, зато јер је дело било бестселер у свету и донело је много новца свом аутору, па су сви били импресионирани том чињеницом. У суштини, само неколицина филозофа учествује у дебатама о различитим друштвеним проблемима, које се воде кроз новине и медије. Неколико њих предаје на универзитетима по свету, али не учествују у јавном животу Норвешке. Једноставно, не улазе у разговоре са интелектуалцима, не узимају реч у интелектуалним дебатама. Ја, за разлику од њих, учествујем, и често пишем у новинама. Међутим, то неучешће у интелектуалном животу земље није карактеристично само за филозофију, то се дешава и у другим хуманистичким наукама.

Како читаоци реагују на Ваше писање, да ли Вам се јављају...?

Да, јављају се и ја такве дебате држим отворенима управо због читалаца. То је моја улога – да одржавам дебату, да валоризујем све квалитете персоналности и истине, да будем искрена... Као у старој Грчкој. Мислим да је то најважније што можемо да урадимо.