Арарат је опомена и светионик

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Љубице Милетић „Ветрови Арарата”, која је објављена у „Малој библиотеци”. О књизи су говорили Тиодор Росић, Драган Лакићевић и ауторка, а стихове из књиге казивао је Срба Милин.

Љубица Милетић, истиче Тиодор Росић, песник је месијанства и вере. Њена поезија је пример јединства поезије и културе. Она је песник културе који има изузетно развијено осећање историзма. Песникиња је историограф који пева о историјским искушењима и судбини народа.

Окосницу књиге, метафоричког наслова „Ветрови Арарата”, чине културно-историјски мотиви везни за Јерменију и Јермене, стари хришћански народ који је верски и историјски близак српском. Арарат је библијска планина на чији је врх, према библијском предању, после потопа пристао Ноје.

Љубица Милетић у својој изузетној и потресној књизи говори о судбини Јерменије, Јермена, културно-историјским знаменитостима овог народа који је хришћанство прихватио 40 година пре Константиновог крштења, изузетно много страдао, да би 1915. Турци учинили геноцид над њим, убивши 1.750.000 људи.

У првом плану, Љубица Милетић на песнички начин, наглашава Драган Лакићевић, разматра земљопис и трагичку историју Јерменије. У оном важнијем, дубљем плану она трага за суштинским и хришћанским смислом постојања и страдања земље и народа који у свом темељу баштини и подразумева библијске димензије прошлости и садашњости, јер се библијске приче понављају библијским народима.

Године 1915, милион и седамсто педесет хиљада Јермена депортовано је у пустиње Сирије и Месопотамије. Они су собом носили Христа – за њега су и страдали.

Пролазно и вечно, све и ништа, земно и небеско – крајности света и човека трепере у стиховима мукле реторике, са дискретном римом у побожном ритму времена и трајања.

Имала је срећу, рекла је Љубица Милетић, да види библијску земљу Јерменију и тамо, у подножју свете горе Арарат, отвориле су јој се све капије времена. Арарат није само гора пред којом се зауставила Нојева барка већ је и вечни симбол свих потопа који су се дешавали кроз историју малоазијских, медитеранских и балканских народа. Арарат је сложени симбол.

Он је и опомена и светионик. Својом висином од више од 5.000 метара он сведочи колико је тежак успон ка Богу. Његова бела круна је симбол чистоте и надвија се над људским гресима. Он је и геостратешка тачка, видик са свих страна. Он је моћ пред којом су људске моћи ништавне.

А његови ветрови су и благи, плодоносни и ратни, олујни. Белина врха Арарата трепери на каменој обали и показује пут избављења од потопа, од златног телета и Молоха – који опет дижу главу и који су сама суштина зла.

– Моја књига слика и две упоредне трагедије, српског и јерменског народа, два непризната геноцида, над Јерменима 1915. и Србима 1941, и оба поновљена деведесетих година 20. века. Све је запањујуће исто. Писано истим рукописом којим је наређен и извршен геноцид над јеврејским народом. Мислим да је све то важно, данас у време новог потопа, у време преправки историјских чињеница.

„Ветрови Арарата” је сведочанство о времену, написана у једном даху, истине ради. И жртава ради.