Вечити пријатељи

Александар Ђорђевић и Небојша Илић су јуче спокојно ћаскали у једном београдском ресторану, али нису се срели да би обележили 20 година од почетка Трећег јуниорског првенства света у Бормију, јер кумовима не треба повод да би се видели. Пре приче о њиховом пријатељству и "вечитом" ривалству, подсетимо да су на јучерашњи дан у дресовима Југославије савладали Кину (126:79) у првом колу тог незаборавног шампионата и да су затим на путу до злата два пута победили селекцију САД. Из тог финала је касније чак 15 кошаркаша играло у НБА: 11 америчких (Г. Пејтон, С. Огмон, Л. Џонсон, К. Причард...) и пет југословенских (В. Дивац, А. Ђорђевић, Т. Кукоч, Д. Рађа).

Ђорђевић и Илић не само да буде успомене на доба када смо били светска сила у кошарци, већ и на време када се другачије схватало ривалство између два наша највећа клуба. Последњих година сведоци смо да су између Партизана и Црвене звезде све затегнутији односи, да управе стално смишљају нова средства за своје "ратове", а да иначе ратоборна публика све то упија и у још жешћем облику враћа на паркет. На тај вирус мржње све мање су имуни и играчи, мада њихов спонтани загрљај после јунског финала даје наду да ће нова сезона бити мање напета.

– Редовно смо се дружили и углавном излазили на иста места, мада су они стално нас копирали – почео је Ђорђевић са пецкањем. – Неша и ја смо водили дуеле од јуниорских дана, а затим и неколико сезона у сениорима. О односу звездаша и партизановаца учили смо на другарствима из претходних генерација, од Грбовића, Зоркића, Дабића, Жижића, Радовића, Авдије... Бане Прелевић и ја смо  пријатљство наследили од очева, а и одрасли смо заједно.

Илић подсећа да се "Сале и он никада нису чували јер су играли на различитим позицијама" и објашњава зашто је онда било више пријатељстава:

– Онда смо у клубовима остајали по осам-девет сезона па је било лакше да се изграде неке јаче везе. Сада се играчи овде задржавају две-три сезоне...

Ђорђевић (26.08.1967.) и Илић (26.02.1968.) другују три деценије. Упознали су се 1977. на фестивалу "Минибаскета" у Хали спортова. Већ 1979. тренирали су у Радничком са Црвеног Крста (Илић: "Крст нас је спојио"). Ђорђевић је објаснио зашто су каријере градили одвојено:

– На Крсту нам је тренер био "Финац" (Горан Миљковић). Кад је Раднички због лоше финансијске ситуације растурио млађе категорије, "Финац" је прешао у Звезду а с њим и готово сви играчи. Међу последњима сам прешао ја и остао свега 10 дана. Десетог дана "Финац" ми је рекао да људи у клубу сматрају да нисам перспективан, а ја сам на савет Владе Драгутиновића, који ми је као кум, његовог оца и тренера Савића, прешао у Партизан. Неша је у Звезди већ тада имао озбиљне позиције...

Када је у питању данашње ривалство између ова два клуба, Ђорђевић каже да је "пропустио део градива" пошто већ годинама живи и ради у иностранству (Милано), док је Илић као Звездин тим-менаџер учествовао у свим "биткама" трећег миленијума:

– Међу играчима и даље влада коректан однос. Они се свакодневно срећу у Пиониру, јер су им тренинзи спојени. Не креће од њих та негативна прича...

Ђорђевић пребацију ову тему на "београдске улице":

– У Београду смо сви одрасли на том ривалству, читаве породице су подељене на партизановце и звездаше, а за највећу сатисфакцију сматрала се прилика да се задиркују они други кад њихов тим изгуби с 3:0. Стекао сам утисак да главну тензију стварају придошлице, покушавајући да се неким поступцима додворе својој публици...

О противничком клубу говоре бираним речима.

– Поштујем Звезду као највећег ривала у мојој каријери – каже Ђорђевић. – Била је и остала институција, јер је за њу у СФР Југославији навијало 70 одсто, а за Партизан 30 одсто. Тако је и данас. Мени је једно од највећих признања то што су ми њени навијачи, кад сам гостовао с Реалом, аплаудирали уочи меча, а после је, разумљиво, било и звиждука.

Илић се надовезује:

– Партизан је свих ових година у великој предности коју је стекао с генерацијом Ђорђевића, Дивца, Даниловића, Паспаља... Они су били магнет за друге таленте и та предност се задржала до данас.

Ђорђевић каже да је Звезда сама крива што није прошла боље:

– Вујанић јој пређе у Партизан и одигра две најбоље сезоне, Радмановић оде у ФМП па у НБА, а пре њих су одлазили Томашевић и још неки добри играчи. Звезда није знала да сачува таленте. Партизан стрпљиво афирмише своје играче, као што су последњих година Перовић, Трипковић, Крстић... Вујошевић прави добру селекцију. Гледајући и у кадровским решењима, Партизан је успео да врати Дивца и Даниловића, а Звезда само Илића. Зашто је Звезда морала да ангажује Сагадина, зашто није створила свог стручњака. Она сваке године има шансу да уђе у историју, док Партизан ради плански, придодајући својим талентима неке искусне играче, попут Шћепановића и Дробњака, који су често тај пламичак на ваги.

Илић се не предаје:

– Био би ред да се окрене прича. Најзад имамо базу од пет-шест перспективних играча. Уз два добра странца имаћемо врло јак тим. Они ће без Камингса имати проблема у организацији...

--------------------------------------------------------------------------

Капичић: Проблем је ван терена

Председник КСС Драган Капичић, бивши капитен Црвене звезде, износи своје виђење актуелног ривалства два наша највећа клуба:

– Тензије у моје време нису биле овако велике. Не могу да кажем да су се тада играчи Партизана и Звезде свакодневно дружили, али су њихови односи били сасвим коректни. Добар однос се зачињао у националним селекцијама. Изузетно смо уважавали једни друге, а конфронтација је постојала само на паркету. Данас је неко друго време и сведоци смо да ти односи често излазе из оквира нормалног понашања. Тај проблем лежи ван терена. Ипак, за мене је велико охрабрење онај спонтани загрљај играча после последњег финала.