У Србији није било логора за убијање

Од нашег специјалног извештача

Хаг – У Србији није било ниједног логора за убијање људи. Такве тврдње су неистина, рекао је јуче Саша Обрадовић, главни правни заступник Србије пред Међународним судом правде, одговарајући на оптужбе које су прошле недеље пред овим судом у Хагу изнели правни заступници Загреба. Како је навео, најгора оптужба пред судом у Хрватској садржи тврдњу да је на територији Србије убијено 12 хрватских ратних заробљеника, што је неупоредиво са дефиницијама холокауста у логорима смрти какви су били Аушвиц у Пољској или Јасеновац у Хрватској.

„Али, Србија се мора демонизовати. То је била визија председника Туђмана из 1999. године, чији су таоци, чини се, и данас наше колеге с друге стране”, истакао је заступник Београда.

Обрадовићем излагањем главна јавна расправа пред Судом правде по тужби Хрватске и противтужби Србије за геноцид, ушла је после месец дана међусобне размене аргумената у завршну фазу. Србија ће у овој другој рунди имати на располагању два дана, док ће следеће недеље завршну реч добити заступници Хрватске.

Обрадовић је јуче констатовао да је први круг расправе закључен са „изузетним речима” хрватског агента професорке Весне Црнић-Гротић која је признала да је њена земља за помирење које мора да се заснива на историјским чињеницама. Управо за то се, како је рекао Обрадовић, залаже и Београд, али проблем је што многе тврдње хрватског тима немају своје упориште у чињеницама. Историјска чињеница је, како је рекао, и изјава бившег главног правног заступника Хрватске Ивана Шимоновића америчким дипломатама да су власти у Загребу 1999. тужбу против Србије поднеле у покушају да „паралишу предмете против Хрвата пред Хашким трибуналом”.

То је историјска чињеница коју наш поштовани противник није оповргавао, оценио је Обрадовић.

Због недостатка доказа хрватски тим је, како је рекао, „помоћ морао да потражи у измишљеним документима хрватске полиције из времена рата. Према његовим речима, хрватска страна оптужбом на рачун Србије да још одбија да пружи информације о дешавањима у тим наводним логорима уствари пружа себи алиби за непостојање озбиљних доказа за своје оптужбе. Хрватска је у овом процесу, како је оценио, морала да демонизује Србе и њихову политику из деведесетих година и да преувелича оптужбе о појединачним злочинима.

Говорећи о фабрикованим извештајима хрватске полиције, о којима је, подсетимо, српска страна опширно говорила када је износила противтужбу, Обрадовић је рекао да они не би били прихваћени ни на једном суду, па ни у самој Хрватској. Да је те изјаве прихватио Хашки трибунал, као што тврди хрватска страна, њени адвокати би се сигурно позвали на ту чињеницу. 

„Где су изјаве сведока у којима се каже да ће све усташе бити убијене или да је српским јединицама наређено да побију и покољу свако живо биће хрватског порекла? Не можемо наћи такве изјаве сведока пред трибуналом”, нагласио је Обрадовић.

Српска стране је, како је рекао Обрадовић, пред овим судом демонизована на различите начине, између осталог и тврдњом да су током операције „Олуја”, у лето 1995. године, Србе најчешће убијали Срби, док је хрватска починила само појединачне злочине. Као пример демонизације Обрадовић је навео и случај са сведочењем Жарка Пуховског, некадашњег председника Хрватског хелсиншког комитета, пред Хашким трибуналом. Пред Судом правде хрватски адвокати су тврдили да је представник Хрватског хелсиншког одбора сведочећи на суђењу Анти Готовини рекао да су сто српских цивила који су бежали у сектору Север прегазили српски тенкови. Обрадовић је, међутим, јуче цитирао оригиналну изјаву Пуховског пред Хашким трибуналом из које се види да он није потврдио тај податак. Наиме, Пуховски је рекао да ништа са сигурношћу не може да каже, те да је видео неки податак о 82 српска цивила и то у извештају Хелсиншког одбора РС.  

„Оригинална информација долази од Хелсиншког одбора или Републике Српске или Србије (организације коју предводи госпођа Соња Бисерко). Пуховски није потврдио ту информацију као тачну нити је икада Хашки трибунал дошао до податка о томе. Зато овај суд заслужује извињење подносиоца захтева за овај нетачан и очигледно обмањујући податак”, рекао је Обрадовић.

Као пример претеривања хрватског правног тима, Обрадовић је цитирао и тврдње заступника Хрватске да су српске снаге тражиле, идентификовале и ликвидирале хрватске цивиле само зато што су Хрвати и да су Хрвати изгладњивани, пребијани, вешани, бодени, унакажени, кастрирани и секирама сечени до смрти – само зато што су Хрвати.

„Да ли је тако стварно било? Колико их је обешено, унакажено, кастрирано? Ова врста реторичког претеривања замагљује стварне патње многих појединачних жртава рата, Хрвата и Срба, оних који су нужно заборављени у овој лажној причи о геноциду”, назначио је Обрадовић.

Када, пак, Србија понуди нешто другачије виђење догађаја из деведесетих, онда се Београд оптужује за историјски ревизионизам, манипулацију чињеницама или лажну историјску причу.

„Акокажемо нешто што им одговара, одмах кажу то је признање. Као да смо у дечјој игри, а не пред главним судским органом УН. Какву игру игра Хрватска?”, запитао је Обрадовић, уз констатацију да хрватска страна има веома инвентиван приступ Конвенцији о геноциду, који би уколико буде прихваћен довео до тога да многе државе покуцају на врата вештих адвоката.

Заступник Београда Вејн Џордаш током свог излагања највише се бавио доказивањем да оптужнице и пресуде Хашког трибунала умногоме не поткрепљују хрватску тужбу. Напротив, у доста случајева, оне иду у прилог Београду. Он се, између осталог, позвао на ослобађајуће пресуде Станишићу и Симатовићу, у којима је констатовано да су се они понашали поштујући законите војне циљеве.

У јучерашњем наставку расправе адвокати Србије наставили су да се баве доказивањем да Београд не може бити одговоран за злочине почињене пре настанка Србије, 27. априла 1992. године. Подсетимо, суд тек треба да одлучи да ли је надлежан да квалификује злочине који су се десили пре 1992. године, а на којима је углавном и темељена хрватска тужба. Уз опаску да је Србија потпуно убеђена да у Хрватској није било геноцида, немачки професор Андреас Цимерман је рекао да ипак пре одлучивања о томе, МСП мора да утврди да ли је уопште надлежан за тужбу. Он је поновио став Београда да власти у Србији не могу бити одговорне за злочине пре 1992. године, јер ЈНА и паравојске, главни починиоци по тужби Хрватске, 1991. нису биле под њиховом командом и контролом, већ под надлежношћу савезних органа СФРЈ. На аргумент Хрватске да се званични Београд и пре оснивања СРЈ прогласио правним наследником СФРЈ који прихвата све међународне обавезе, произашле и из Конвенције о геноциду, Цимерман је узвратио да су се власти у Загребу тада противиле том „континуитету” између СФРЈ и СРЈ, инсистирајући на „дисконтинуитету” и блокирајући приступ Београда међународним организацијама и конвенцијама.