Историја Географског завода

Јован Цвијић је у Бечу, после трогодишњег научног усавршавања, положио наставним планом предвиђене испите и одбранио докторску дисертацију под називом „Das Karstphӓnomen. Versuch einer morphologische Monographie”. За доктора наука свечано је промовисан 22. јануара 1893. године. Из Беча се у Београд вратио крајем фебруара 1893. и јавио Министарству просвете, чији је стипендиста био. Цвијићеву молбу и диплому, заједно с докторатом, Министарство просвете је упутило Академијском савету Велике школе на мишљење ради избора младог доктора наука за професора Велике школе у Београду. Академијски савет је 17. марта 1893. позитивно одговорио Министарству просвете, које је указом датираним 24. марта поставило Јована Цвијића на место редовног професора Велике школе за научне области географија и етнографија, с месечном платом од 273,65 динара, коју је примио првог априла. Неколико дана иза постављења Цвијић је из Беча добио пошиљку књига и један глобус. Не чекајући све потребне папире, извео је студенте на прву екскурзију по београдском и смедеревском Подунављу, где су обављена антропогеографска истраживања.

На дан летњег солстиција, 22. јуна 1893, када је Сунце у најсевернијој тачки еклиптике на северној полулопти, Јован Цвијић је основао Географски завод Велике школе, која је радила у Капетан Мишином здању, на пространом тргу који се називао Велика пијаца, касније Краљев трг, односно Студентски трг, вишегодишњем седишту Ректората Универзитета у Београду. Из Географског завода временом је израстао данашњи Географски факултет Универзитета у Београду, који има пет студијских група на основним академским студијама (географија, демографија, туризам, екологија, просторно планирање) и солидан избор смерова за усавршавање на мастер и докторским студијама. Дан Географског завода обележава се сваке године доделом диплома и награда најбољим студентима, запосленима и институцијама с којима Географски факултет успешно сарађује.

Географски завод Велике школе, пре успостављања Универзитета у Београду, био је прва високошколска наставна и научна институција те врсте, не само у Србији већ и на Балканском полуострву. Јован Цвијић је настајао да Завод ради онако како се радило у Бечу. Посебну пажњу посвећивао је настави, нарочито семинару, који је био обавезан за све студенте географије. На њему су излагани истраживачки радови и приказивана савремена светска географска и геолошка литература, присуствовали су асистенти и наставници. Председавао је Јован Цвијић и често коментарисао презентоване радове.

Од министра војног тражио је топографске карте за рад на терену, који је сматрао основом географских истраживања. Од министра просвете тражио је веће просторије за Географски завод. Како је тада било уобичајено, 21. марта одржао је приступно предавање о стању географске науке у свету. Прeдставио се као модерни географ, који добро познаје основне научне проблеме и методе рада. Потенцирао је значај ове научне дисциплине и указао на могуће правце њеног даљег развоја. Нешто касније штампано Цвијићево предавање и данас је за уважавање. Посебну пажњу обраћао је на вредне и даровите студенте и упућивао их у научни рад. За истраживања на терену обезбеђивао им је скромна материјална средства, јер је и сам био бескрајно скроман. Када је једном приликом, на путу из Атине за Беч, у Београд свратио знаменити Албрехт Пенк, Цвијићев професор и ментор из Беча, приликом посете Географском заводу запазио је да би се таквом установом могле поносити бројне високе школе европских престоница. Уз то, Ватрослав Јагић, на својим предавањима у Бечу, само три године по оснивању Географског завода Велике школе у Београду, помиње ову установу и њеног оснивача у најбољем светлу.

У књигама је забележено да је радна атмосфера у Географском заводу била веома повољна за стварање научних и стручних кадрова, који су Србији недостајали. Студенти и асистенти, руковођени Цвијићем, укључивани су у научноистраживачки кабинетски и теренски рад. Више него други професори Велике школе, Цвијић је окупио бројне интересенте за географска, посебно антропогеографска истраживања Србије и Балканског полуострва. У Заводу се често задржавао до касних поподневних и вечерњих сати. Следећи његов пример, млађи су такође остајали. Одлазили су тек кад крене „газда”, како су свог професора потајно звали. Академик Александар Белић, познаник Јована Цвијића, поред осталог је истицао да радећи у Географском заводу Цвијић није осећао ни замор ни умор. Умео је дане и ноћи да проведе изолован од света у свом кабинету, док не нађе решења проблема којима се бавио.

Стеван М. Станковић,

Београд