Између Берлина и Москве

Да се у Бриселу интензивно ради на припреми уставних промена у БиХ,чујесе у последње време са више надлежних и ненадлежних страна. О томе су се огласили ВалентинИнцко, Кетрин Ештон, Дорис Пак, Мирослав Лајчак, Себастијан Курц, али и Холбрукова удовица Кати Мортон, Тонино Пицула, Стјепан Месић и др. Једино Босанце и Херцеговце светри нације и вере, којих се то највише тиче, о томе нико ништа не пита.

Они у федерацији су изгледа задужени само да продукују стварне и монтиране поводе да се „међународна заједница” позабави Републиком Српском. Почело је још поводом прошлих избора када је в.п. Инцко поништио одлуку ЦИК-а и изборну вољу хрватског народа, а наставило се хокејашком сменом партија у коалицији на власти.Затим је дошаопроблем са ЈМБГ због кога су револтирани (96 одсто бошњачки) грађани Сарајева блокирали заједничке институције, док јеу Српској тај проблем већ раније био решен. Уследио је уставни проблем како да се Ром Сејдић и Јеврејин Финци кандидују за чланове Председништва БиХ,али је и то одмах решено у Српској,а у федерацији до данасније. И недавни масовни социјалнипротести догодили су се у неколико бошњачких кантона, а у Српску се нису прелили.

И док би било логично да се „међународна заједница” ангажује на уставној реформи федерације -или признањем хрватског „трећег ентитета”, или оспоравањем поделе на десет кантона -из Брисела непрестано хоће да реформишу целу БиХ и, посебно, Републику Српску. Ненадлежни али не и необавештени Стипе Месић отишао је и корак даље:најавио је конкретно решење за уставну прекомпозицију ентитетско-кантоналне БиХ у пет мултиетничких региона.

Али, ако би већ требало да сви буду мултиетнички,зашто би их онда било пет, а не само један? И није ли то само да се „Власи не досете” да им сепотура унитарна Босна? Такво решење Срби нису прихватили 1992,после пола века братства и јединства,и по цену уласка у рат. Још мање су на то били спремни 1995. у Дејтону,после три и по године ратовања. А како би се тек с тим могли помирити после 22 године живота, своји на своме, у Републици Српској?Месићеве уставно-реформаторске идеје делују, дакле, не само каонереалне него и опасне по мир у БиХ, али не треба се заваравати да су то само фантазије једног одавно пензионисаног политичара са по Србе некако увек лошим намерама.

Подсетимо се да се својевремено хвалио да је, као члан последњег Председништва СФРЈ, завршио мисију разбијања државе, да је после тога радио на ширењу фронта против ЈНА из Хрватске у БиХ, да је у међувремену пред хрватском дијаспором у Перту држао проусташке говоре.Да је ономад претио да би на покушај осамостаљења Републике Српскехрватска војска упала у Брчко и преполовила је, те да сада концепцију за „преустрој Босне у пет мултиетничких кантона” није испричао „старим дечкима” у загребачкој „Градској кавани”,него у одмаклим годинама „о свом трошку” запуцао у западни Мостар.

А да ни онимау ЕУ нису стране, за овдашње приликенереалне и по нас опасне идеје показале су већ прве деведесете. Од председника међународнеконференције лорда Карингтона, министара спољних послова Француске Диме и Италије Де Микелиса, до мировних посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга,сви су се вајкали да је признању Словеније и Хрватске требало да претходи договор унутар СФРЈ, а признању Босне договор три народа. И сви су упирали прстом у нетом уједињену Немачку која је уценом око заједничке валуте притисла остале Европљане да покрену ланчану реакцију крвавих сукоба у Југославији.

Сада Немачка поново јаше на крилима глобалне рецесије.Иево је поново на Балкану. Са традиционалним пријатељем Хрватском и новим пријатељем – проевропском Србијом крчи пут ка „топлим морима” на коме се спотиче о БиХ. Наравно, не о „јединствену и целовиту”,јер су локални Хрвати и њихово бошњачко цвеће већ спремни, него о Србе и Републику Српску. Дакле, БиХ треба уставно централизовати да би спотицање било отклоњено, а од тога, зна се, ништа нема без рушења Додика – милом избора или силом уличних немира.

Када је по повратку из Берлина Вучић изјавио да му „недостаје памети када се ради о Босни”,било је то вероватно зато што му је предочена „Месићева” нова петокантонална политичка мапа унитарне БиХ. Но, да ни Милораду Додику није сасвим непозната,сведоче учестала путовања у Москву и сусрети са Лавровом. Нашао се тамо и на врхунцу украјинске кризе да поздрави повратак Крима под окриље Русије и добио приговор опозиције да се није консултовао с парламентому Бањалуци. Србија најпре није могла да заузме став због владе у техничком мандату, а онда је Вучић рекао да јесте „опредељена за Европу, али не може ни против Русије”. Пукотине између„матице” и „дијаспоре”,које нису само спољнополитичке, очигледно постоје и на њима опозиција у Српској, позивајући се на Србију, гради предизборну стратегију рушења актуелне власти. Али изненадним сусретом и заједничком конференцијом за штампу, коју су Вучић и Додик одржали у Београду, након што су један за другим, један приватно, други службено,боравили у Москви, изгледа да су поменуте пукотине барем привремено закрпљене. Или су се, можда, Русија и Немачка, заокупљене превазилажењем украјинске кризе, договориле да Босну,односно РС за сада оставе по страни.

Професор универзитета