Неком разонода, неком духовна потреба

Предстојећи ускршњи празници биће и за православце и за католике повод не само да испоштују верске обичаје или да се одморе, већ и да оду на поклоничка путовања. Веће и мање туристичке агенције, као и оне које су се специјализоване за верски туризам, сачиниле су планове путовања, датуме, одредили цене и већ скоро да су спремне да испрате овај велики хришћански празник. За православне вернике, централно место ходочашћа је Јерусалим. Опстала је традиција да верник који посети Свети гроб у недељи пред Васкрс добија додатак презимену „хаџи”. Јерусалим је по општем мишљењу круна ходочасничких путовања за сваког хришћанина, а наравно и за Јевреје којима је овај град такође свето место.

Др Бранислав Работић, професор на Високој туристичкој школи струковних студија у Београду, истиче да је верски туризам један од најстаријих облика туристичких путовања и сеже чак до старе Грчке и светилишта Зевса у Олимпији, Аполона у Делфима и Асклепија у Епидаурусу. Данас овај вид туризма представља врло значајан сектор глобалне економије, а посећивање верских дестинација у свету је велики бизнис у коме се „обрћу” милијарде долара. Тако Лурд, француски градић који има 16.000 становника, годишње посети шест милиона туриста који потроше 400 милиона евра. И у многим другим земљама постоји већи број светих места у која одлазе католички ходочасници: Фатима у Португалији, Рим у Италији, Сантјаго де Компостела, Лорето, Гвадалупе...

По речима нашег саговорника, посебан пример је Међугорје (БиХ), које је постало не само верски, већ и социолошки, друштвено-економски и туристички феномен. У питању је место такозваних Маријанских указања, где је приказање Девице Марије први пут наводно забележено 1981. године, а међународни углед растао је запањујуће брзо. Међутим, Ватикан је касније оповргао аутентичност ове појаве иако је годинама било организовано туристичко друштво и грађени смештајни капацитети.

– Хаџ у муслиманској вери значи жртвовање самог себе, као и кретање према Алаху. За разлику од хришћанства, Мека (у Саудијској Арабији) не представља место искупљења, спаса или исцељења, већ је, према исламу, место где се одаје поштовање Алаху. Ова вера уградила је ходочашће у темеље свог учења и унела одређену строгост, то јест обавезу његовог извршења и прописала начине и време хаџа – истиче др Работић.

У хиндуизму Кумбх Мела је најмасовније религијско окупљање на свету. Тамо је пре неколико година забележено чак 70 милиона верника. То је најсветије ходочашће које се одиграва на неколико места у Индији, у размаку од три, шест и дванаест година. На сваких 12 година према граду Алахабаду крећу огромне масе верника како би се окупале у води Свете реке, која је симбол бесконачног живота. Ту је и „најсветији град Индије”, Бенарес или Варанаси, у северном делу земље на реци Ганг, место на коме сваки Хиндус жели да умре како би се његов пепео просуо у свету реку. Бенарес, са преко две хиљаде храмова, познат је као „лотос света”. Значајна света места будизма и хиндуизма су и Лумбина, Лесхан и Мандалај, а за вернике тибетанског будизма – Ласа.

У време светске економске кризе, све врсте туристичких путовања забележиле су смањен број туриста, али статистика бележи раст у области „верског туризма”, у оквиру којег данас путује 20 одсто од укупног броја туриста у свету, то јест скоро 200 милиона људи.

Према подацима Туристичке организације Србије, на поклоничка путовања у Србију долазе гости из целог света, највише из земаља региона, али и из Немачке, Русије, Аустрије, Италије, Велике Британије, Грчке, Словеније, Холандије, Скандинавије, Чешке, Словачке, Пољске...

Док су домаћим туристима најзанимљивији Острог, Жича и фрушкогорски манастири, странци су спремни да плате само за манастире који су под заштитом Унеска, а то су Сопоћани, Студеница, Грачаница, Пећка патријаршија... И захваљујући прослави Миланског едикта прошле године стране агенције су довеле многе групе туриста у Србију, а наши манастири укључени су и у кружне балканске туре. Чак је и једна агенција из Истре продавала туре по српским манастирима, под називом „Путеви римских императора”.

Већина туристичких агенција које доводе стране туристе обавезно у програм укључе и српске манастире. Рецимо, туристи из Хонгконга годинама преко познате европске агенције долазе на кружну туру по Балкану (цена је 2.500 евра), а поред Дубровника и Мостара инсистирају да виде и неки манастир у Србији.

За разлику од туристе који путује ради забаве и радозналости, ходочасник следи верска убеђења и на одредишту се понаша побожно и смерно. Религијски туризам има још неке специфичности у односу на друге врсте туристичких кретања: веома су заступљена групна путовања, на којима учествују припадници исте вероисповести, у пратњи духовника или стручног водича. Такве аранжмане организују специјализоване туристичке агенције или сама Црква, то јест верска организација. Међу православним црквама једино Српска православна црква има и своју туристичку агенцију, „Доброчинство”.

– Одлазак у Јерусалим је круна ходочасничких путовања за сваког хришћанина. То је духовна потреба многих који желе да испоштују тај унутрашњи зов. Људи различитих година, образовања, различитих вероисповести одлазе на поклоничко путовања. А каква ће бити корист, највише зависи од тога колико је ко уложио у своје путовање, колико је постио и припремао се молитвено. Обично се каже да нико није исти пре и после ходочашћа, а има људи којима поклоничко путовање обележи доцнији живот – каже Драган Вукић, директор „Доброчинства”, која неколико пута годишње води вернике у Израел, на Свету Гору и на многа друга места у Србији и околним земљама.

За разлику од Јерусалима који се сматра великим ходочашћем, Хиландар се убраја у мање, али се каже и да ко једном посети Свету Гору, ту јединствену државу монаха, постане верујући, јер тамошњи манастири нађу пут до срца сваког поклоника.

Иако је религијски туризам усредсређен на јачање одређене вере, није га лако прецизно дефинисати, јер већину религијских места и објеката обилазе и други туристи, независно од верских осећања, каже др Работић. Он наводи да ходочашће има своје специфичности; реч је о физичком путовању које често, у симболичном смислу, представља „животно” путовање појединца, а осим верника све више привлаче и такозване спиритуалне туристе. У сваком случају, ходочашћа имају снажне политичке, економске, социјалне и културне импликације, а масовност ових кретања може чак утицати на глобалну привреду и здравље. Антрополози се баве феноменом ходочашћа од краја седамдесетих. Реч је о практиковању религије које људима омогућава да напусте „окове профаног живота” и доживе трансформацију и „обогаћење”.

– Дуга је историја путовања која помажу духовно просвећење, али у савременим друштвима ове мотивације немају увек религиозну природу. Нерелигиозни туристи духовност траже у разним алтернативним местима са лепим пејзажима и опуштајућом природом –  закључује др Борислав Работић.

-------------------------------------------------------------------

Десет најпопуларнијих

Неки познати истраживачи верског туризма саставили су листу најпопуларнијих дестинација духовног туризма на основу веб-сајтова и на тој листи се налазе Јерусалим, Мека, Ватикан и Рим, Тибет, Непал и Монт Еверест, Бенарес у Индији, Мачу Пикчу (Перу), Египат, Фуџи (Јапан). Занимљиво је да у тој листи постоји и Аљаска (САД), која је више пример за туризам у природи,

-------------------------------------------------------------------

Веровање у исцељења

Одредишта ходочашћа су најчешће светилишта посвећена свецима и места где се чувају мошти. Она су изграђена после спасења од неке несреће и престављају израз захвалности. Постоје и светилишта изграђена добром вољом људи, која нису повезана са чудима или необичним догађајима, али и места где се по веровању догодило неко исцељење, као и светилишта указања где се „указао” Исус Христ, Богородица или неко други. Једно од бројних ходочасничких места је Егина у Грчкој, место свеца Нектарија Егинског. О његовим бројним исцељењима и савременим чудима написао је књигу прота ваљевски Ненад Андрић.