Пролеће се враћа уБеоград

Београд поново добија своје „музичко пролеће”, а један од најзаслужнијих људи што је то тако јесте наш познати композитор, диригент и аранжер Војислав Војкан Борисављевић. Док разговарамо у Клубу војске, одаје утисак човека задовољног богатом каријером на коју је највише поносан због хитова који се и данас радо певају, а пре свих то су композиције „А сад адио”, „Одисеја”, „Љубав је само реч”, „Лаку ноћ драга”. Наравно радује га, после толико времена, и предстојећи фестивал који је заказан за мај, вероватно под другим називом (уместо „Београдско пролеће” зваће се „Пролеће у Београду”).

Њему је поверена улога уметничког директора, а добар део посла и организације изнеће Министарство одбране и њихов ансамбл „Станислав Бинички”, као и национална Радио-телевизија. Наравно, место дешавања биће Дом синдиката, а љубитељи лаких нота имаће тако прилику не само да се подсете времена златних седамдесетих година, већ и да чују неке нове мелодије које ће се певушити, можда и потрајати наредних деценија.    

Прво вече новог „београдског пролећа” биће посвећено евергрину, наступиће звезде Лола Новаковић, Лео Мартин, Мики Јевремовић... друго вече је такмичарско, а треће ће бити прилика да се у музичким водама окушају и најмлађи.

Београдски уметник има богат професионални живот, јер се окушао и у филмској и у телевизијској музици, дириговао је, компоновао и, како каже, осим лаких нота, и „сложеније форме”. А занимљиво је и његово порекло: Борисављевићи су са Златара, а по неким предањима и историјским списима који сежу до 14. века насељавали су део у и око Нове Вароши. Били су чувени, цео Златар припадао је њима, одатле су се временом селили на север, преко Лознице и Шапца до Београда.

Војкан Борисављевић није у својој земљи до краја довршио своје музичко образовање. Јесте уписао Филозофски факултет и догурао до апсолвента, са високим оценама, упоредо са филозофијом откривао је могућности виолине и кларинета, ипак у Паризу је завршио приватну школу дириговања и композиције. У Француској је научио све оно што му је доцније требало за компоновање и дириговања за музику у широком спектру, па због те своје свестраности каже да није дефинисан као аутор.

У музичке воде упловио је рано, још као седамнаестогодишњак, када је снимио прву плочу и то рокенрол, али је убрзо после тога, прешао на мекше, забавне и поп ноте. И – то је било то. После тога његова биографија прелази у набрајање награда и учешћа на силним музичким фестивалима, компоновање позоришних мјузикла, филмске и телевизијске музике. Рецимо 1968. године осваја награду у Суботици, на фестивалу музичке омладине, компонује музику за филм „Вишња на Ташмајдану” Столета Јанковића, а већ 1969. пише први мјузикл „Београд некад и сад” за Позориште на Теразијама. Седамдесетих следи још већи замах у каријери, рад у најбољем телевизијском шоу програму свих времена по многима „Образ уз образ” са Миленом Дравић и Драганом Николићем, па серије, Шотрина „Више од игре”, „Врућ ветар” Аце Ђорђевића са Љубишом Самарџићем, па „Сиви дом”, за музику у филму „Лајање на звезде” награђен је „Златном мимозом” у Херцег Новом 1997. и још много филмова и телевизијских серија, закључно са „Белом лађом” која се недавно поново репризирала.

Сматра да је музички највише успео у серији „Више од игре”, а „Врућ ветар” донео је велики хит „А сад адио” који је ушао у све кафане, што је и највеће признање за једног композитора популарне музике. Наравно, не може а да се не сети и сарадње са Оливером Драгојевићем, који је специјално за серију отпевао ту песму, само тада и никад више у каријери.

Од глумаца, наш саговорник истиче Предрага Лаковића, за кога је познато да је био и јако добар певач, али и Зорана Радмиловића, који је такође имао један шансоњерски израз, и баш у серији „Образ уз образ” остао је један од његових последњих забележених снимака.

Данас делује анегдотски и податак да је као мали Војкан Борисављевић стицајем околности често био у друштву не само са глумцима и музичарима, већ и књижевницима.

– Моја мајка је радила као лектор у „Просвети”, па је често приређивала вечеринке за чувене писце који су радили у истом предузећу, у нашој гарсоњери у Улици 7. јула, данас краља Петра. Практично сам одрастао уз Стевана Раичковића, Милоша Црњанског, Скендера Куленовића, Антонија Исаковића… Упијао сам њихове речи, иако ми је било свега седам, осам година. Мајка би скувала кафу, направила сендвиче и онда би они тако диванили, а ја их из прикрајка слушао – сећа се композитор.  

Одрастао је у том периоду великог оптимизма и полета, вере у уметност и културу. Квалитетни људи су били на челу бројних институција, а међу њима посебно помиње Милана Вукоса, секретара за културу града Београда. Он је учествовао у оснивању фестивала и заузимао се за уметнике, делио станове, бринуо се о њиховој материјалној егзистенцији. И Тито је имао разумевања за културу, каже наш саговорник, па се тако много тога „наместило”, укључујући и хладни рат и глобалне геостратешке односе у свету. Све је то утицало да у Југославију долазе значајни људи из света, а са друге стране и наши „културни радници” су били уважавани, често су путовали, ишли на турнеје, београдска Опера је гостовала у великим светским центрима, Филхармонија такође, Ђорђе Марјановић је постао поп икона у Совјетском Савезу…

Чиме је сада заокупљен познати композитор. Осим што је именован за уметничког директора предстојећег београдског фестивала доста времена „троши” за велику документарну серију за „Филмске новости” под називом „Тито – соба тајни”. Реч је заправо о састављању свог снимљеног а неемитованог материјала о Јосипу Брозу Титу који ће бити понуђен каналу Хистори, мада су и друге светске телевизије заинтересоване. Припрема у сарадњи са режисером Здравко Шотром мјузикл „Госпођа министарка” са Љиљаном Стјепановић у главној улози. Са Тањом Бошковић планира такође мјузикл – „Булевар сумрака”, путује са оркестром „Станислав Бинички”, свирају на концертима, а у Бојчинској шуми код Сурчина, са Јадранком Јовановић наступили су пред две хиљаде људи. Најјачи утисак на њега оставио је онај део публике који се веселио уз оперске арије, посебно „Кармен”, а на први поглед се види да ти људи никада нису ушли у зграду Опере. Још једну идеју има на уму, да оживи београдске игранке, да врати тај стари дух који свима толико недостаје.

– Да људима понудимо алтернативу, нешто квалитетно из света популарне музике, мелодије које ће нас пунити чистијим емоцијама од ове која нам се сада нуди – закључује наш разговор Војкан Борисављевић, чија музика се слуша, ево већ више од четири деценије.

-------------------------------------------------------------------

Прва победа пре 42 године

– Један од првих фестивала на коме сам учествовао било је баш „Београдско пролеће”, прво као аранжера, потом као композитора и 1972. године као победника са песмом „Песникова гитара”, коју је певао Мики Јевремовић. Тада, у то време, лепо се живело и путовало се у иностранство. То је било најбоље време у бившој држави, када су основани Битеф, Бемус, Фест, а што се тиче забавне музике, осим „Београдског пролећа” био је популаран и „Опатијски фестивал”, сарајевски „Ваш шлагер сезоне”, сплитски и загребачки фестивал. Ту се промовисала популарна, забавна музика, фестивали су били место где је и млад аутор и композитор и певач могао да покаже своје таленте, а музика се вртела на радио-станицама – каже Војкан Борисављевић и додаје:  

– Ово је и покушај да се у поплави шунда и кича вратимо квалитетној музици коју ће публика волети и слушати. Имамо јако много квалитетних певача, али криза је композиција, већ дуго ни у свету нема добрих песама, углавном се рециклирају старе песме и праве нови аранжмани хитова из шездесетих и седамдесетих година. Зато је ово пре свега наша жеља да мотивишемо ауторе да направе добре песме, а ако их публика буде певала и кроз неколико година, онда ћемо у томе и успети – каже наш саговорник.

-------------------------------------------------------------------

Одисеја „Одисеје”

Занимљиво је да је стихове за песму „Одисеја” писао чувени водитељ и спикер Света Вуковић. Та песма је требало да буде изведена на фестивалу у Атини у интерпретацији Бобе Стефановића, али је прошла једна Руњићева композиција. И на фестивалу у Опатији, где се бирала наша песма за Евровизију, опет се десио малер, Лео Мартин је био на турнеји, а „Одисеју” је певао Далибор Брун, који је живео близу Опатије, у Ријеци. То ипак није било то, у Европу је отишао Здравко Чолић са мелодијом, „Гори ватра” и од 18 учесника заузео 13. место.

– Да је певао Лео Мартин мислим да бисмо ми прошли и ко зна шта би се десило после, можда би мој и живот Леа Мартина изгледали сасвим другачије – каже композитор који је за овог певача направио још неколико великих хитова „Кристина”, „Има времена”, „Лаку ноћ драга”. За Здравка Чолића компоновао је само једну песму, али велики хит „Љубав је само реч”, мада сви мисле да је то композиција Корнелија Ковача, сарађивао је и са Јасном Злокић са којом је и победио на последњем фестивалу „Ваш шлагер сезоне” 1989. године. Радио је и са Микијем Јевремовићем, Ђорђем Марјановићем, са Индексима, Радојком Шверко, највећи хит Драгана Мијалковског је Борисављевића мелодија „Иди, душо моја”.

-------------------------------------------------------------------

Дедини гени

Миодраг Борисављевић, Војканов деда, био је књижевник. Звали су га, чак и српски Тургењев, а највише је волео да пише приче из Апатина, да описује шуме поред Дунава, природу, људску доброту... Српска књижевна задруга је објавила његова сабрана књижевна дела. Дедини гени утицали су и да наш саговорник дефинитивно преломи и да се између филозофије и музике определи за музику и уметност. Студије филозофије су му помогле да боље разуме људе и да буде бољи организатор, пошто често ради са великим бројем сарадника.

– Захваљујући филозофији постао сам бољи педагог, па чак и психолог –каже наш саговорник који је добио име по стрицу Војиславу који је погинуо у рату када је имао само 19 година.

– Мој отац Слободан радио је једно време и у личном обезбеђењу председника Тита, био је и начелник службе безбедности до смене Александра Ранковића на Брионском пленуму 1966, а после тога радио је у спољној трговини, у „Генексу” и још неким фирмама. Моји родитељи су се рано развели тако да нисам био често у контакту са оцем – каже Борисављевић.

Он живи у другом браку, супруга му је познати костимограф Емилија Ковачевић, и са њом има ћерку Катарину, студента драматургије на Академији уметности код професора Синише Ковачевића. Из првог брака има ћерку Даницу, која живи у Америци, пијанисткињу по професији, са положеним мастером на Флориди и сина Немању, запосленог у Заводу за заштиту споменика културе у Београду, истиче поносно.