Самоуправни капитализам у СФРЈ

Крагујевац – Ни совјетски комунизам, ни западни капитализам... Па шта је, онда, била Брозова Југославија, какав је систем постојао у тој земљи? На ово нимало једноставно питање, које „мучи” и домаће стручњаке, одговор ће покушати да да Немица Улрике Шулт (32), родом из Лајпцига (некадашњи ДДР), која на Универзитету „Фридрих Шилер” у Јени припрема докторски рад на тему: Индустријска производња у условима самоуправног социјализма у СФРЈ од 1960. до 1980.

То је тек радни наслов, оквир за компликовану причу о унутрашњој организацији предузећа и конфликтима између различитих социјалних група које су имале своје посебне интересе, ма колико се некоме чинило да је у старој Југославији постојала само једна, монолитна „радничка класа”.

Односи у СФРЈ, тврди наша саговорница, били су неупоредиво сложенији него у Источној Немачкој, где је производњу „трабанта” диктирала искључиво владајућа идеологија и на њој заснована „планска привреда”.

– Не бавим се ДДР-ом, али разлике су јасно уочљиве. Ваши најбољи радници, као ковачи у ковачницама или алатничари, могли су да зараде више од својих колега. Тако нешто у Источној Немачкој није било могуће. Ма колико радили, ма колико били добри, примали су исто колико и радници на траци. И морало је да се направи тачно онолико „трабија” колико је било планирано, без обзира да ли се продају или не. Идеологија је и код вас постојала, али она није толико утицала на саму производњу. У вашим предузећима су више владали економски принципи – каже Шултова, која је током претходне две године у више наврата боравила у Крагујевцу и Марибору, где је радио ТАМ (Творница аутомобила Марибор).

У родно место српске аутомобилске индустрије, ова млада историчарка је први пут дошла марта 2012. Тада је, каже, само хтела да провери може ли се уопште бавити овом темом, постоји ли и у каквом је стању архивска грађа која би јој била од помоћи у изради доктората.

– Сазнала сам да је много тога уништено у бомбардовању 1999, а нешто је изгубљено и по доласку „Фијата”, када су се „Заводи Црвена застава” поделили на више предузећа. Нена Анђелковић и Предраг Парезановић, који су радили у заводској информативној служби, одвели су ме у фабрику камиона. У подруму тог предузећа нашла сам архивски материјал који ми је био потребан. Посебно су ми значиле фабричке новине, које су постојале и у мариборском ТАМ-у. Ипак, све је то било доста оштећено, непотпуно, а у Историјском архиву у Крагујевцу су ми рекли да немају ништа. Архивска грађа мора да се чува, а код вас је сада критичан моменат. Мој рад је ситница, зато град који има разлога да се поноси својом индустријском традицијом, архивска служба и Министарство културе морају да се позабаве тим проблемом. У супротном, од „Заставе” ће остати само легенда. Могло би се десити да о томе пишу немачки историчари, а то се вама, можда, неће свидети – опомиње Шултова.

Пробијајући се кроз „шуму” сложене организације предузећа, наишла је и на појмове као што су ОУР и СОУР (Организација и Сложена организација удруженог рада), али је уочила и постојање посебних друштвених група које су се разликовале по својим интересима.

– Млади радници, они су се жалили што само старије колеге добијају станове, чиновници, руководиоци, радници који су дошли са села и они из града, па жене од којих се, уз рад у фабрици и бригу о породици, очекивало да буду и друштвено активне... Иако их је више од идеологије интересовала сама производња, те групе су, ипак, имале и своје посебне интересе. Питање личних доходака код вас је било на првом месту, као у капитализму. Добри радници, који су уз то били дефицитарни на тржишту, организовали су се у посебне групе и претили да ће напустити предузеће уколико не добију веће плате. Имали су свест да вреде више од других и знали су да штрајк може наудити руководиоцима. Њих би политичари, онда, питали зашто су радници обуставили производњу, а то питање је носило и политичке последице. Можда радници у СФРЈ нису имали моћ какву им је у теорији давао самоуправни социјализам, али су далеко више него у ДДР-у могли да се боре за своја права. Нису, дакле, сви припадници југословенске радничке класе били једнаки и нису сви добијали исто, него према раду. То раслојавање, карактеристично и за капитализам, почело је још шездесетих година прошлог века – каже наша саговорница.

Пре неколико дана, после треће посете Крагујевцу, Улрике Шулт се вратила за Немачку. С њом смо разговарали без преводиоца. Ова млада Немица изванредно говори српски. Почела је да га учи 2003, када је студентској размени стигла у Нови Сад, где је годину дана студирала и нашу књижевност.

Докторат мора да заврши до септембра 2015, када јој истиче стипендија. Њена жеља је да направи универзитетску каријеру, али и да преко науке и језика који је научила заувек остане „у вези” са брдовитим Балканом.