Сезанова ремек-дела

Специјално за "Политику"
Фиренца – Трасирање развојне линије модерне уметности није могуће без директног, и константног, указивања на Сезана. Лекција маестра из Провансе била је од суштинског значаја за сва следећа сликарска искуства: наслеђе које је оставио стиже до наших дана.

Годину дана након смрти француског сликара Пола Сезана (Екс-ан-Прованс, 1839–1906), на великој комеморативној изложби у париском Јесењем салону било је изложено педесет шест Сезанових слика. Прилика за Пикаса и Брака који на изложби откривају сликарева дела: откровење које ће служити као подстицај за прве кубистичке експерименте. Зато и не чуди што је Сезан назван "оцем модерног сликарства". Спектакуларна изложба у импозантној фирентинској палати Строци (XVI век), "Сезан у Фиренци", која је управо затворена, закључна је у низу интернационалних догађаја поводом обележавања стогодишњице Сезанове смрти.

Фирентинска изложба је љубавна прича о два млада колекционара, заљубљена у дела усамљеног генија Пола Сезана, Еђиста Паола Фабрија (Њујорк 1866 – Фиренца 1933) и Чарлса Александера Лозера (1864–1928), који су крајем 19. века у Паризу наишли на дела уметника којег и у последњој деценији живота колеге, критичари и публика још нису схватали. Током 1896. Фабри и Лозер почињу да купују Сезанова дела од Војара, јединог париског галеристе и трговца који је веровао у сликара, и за кога је Сезан представљао "велику животну авантуру". На крају, Фабри је поседовао чак тридесет шест Сезанових слика, и његова је колекција нудила комплетну панораму Сезанове уметности, од младалачких слика до 1900. године. Лозерову вилу је, поред петнаест Сезанових слика, красила значајна колекција слика, скулптура, намештаја, мајолика и цртежа између 15. и 18. века.

Захваљујући овој двојици тридесетогодишњака, рођених у Америци, Фиренца је на почетку 20. века постала интернационални центар колекционарства Сезанових слика. Фабри је, апсолутном и потпуном оданошћу, обожавао мајстора из Провансе, док је Лозеров приступ Сезану био много рационалнији, па је и његов уметнички избор следио прецизну филозофију. Последњих година живота, Фабри је због погоршане финансијске ситуације био принуђен да прода чак тринаест слика мајстора из Екса, па се данас код наследника налази само шест уља и један Сезанов цртеж. Лозер је, међутим, тестаментом завештао колекцију Сезан председнику САД "за украшавање Беле куће у Вашингтону".

Апсолутна особеност фирентинске изложбе се налази у чињеници да је кураторка Франческа Бардачи успела да уједини најважнија дела из збирки Фабри и Лозер које су, пре него што су се у времену између два светска рата распршиле, биле најзначајније колекције Сезанових радова у свету. Слике су у Фиренцу стигле из великих светских музеја: њујоршког Метрополитена, лондонске Националне галерије, Ермитажа из Петрограда, Националне галерије уметности из Вашингтона, фирентинске галерије Уфици и приватних збирки као што је Тисен колекција.

На Сезановим пејзажима, изложеним у палати Строци ("Улица у успону", "Кућа на Марни", "Обале Марне"...), светлост не засењује, вода се не предаје треперењу својих одблесака, а уочљиво је да Сезан настоји да да чврстину чак и мору, намећући ред у природи, сличан оном у геометрији. Његови актови ("Купачи", "Пет купачица") нису сензуални, али форме тела су веома изражајне. Мртве природе ("Мртва природа са трешњама и бресквама", "Мртва природа са ибриком млека, стакленим судом и чинијом"), иако наговештавају крутост столњака а воћке, које као да немају ни месо нити сок, засићеним и уздрхталим бојама одишу чистотом и нежношћу волумена.

Из величанствених и монументалних портрета (и два аутопортрета са беретком) избија неповерљивост и ћутљивост. Можда највреднији, "Мадам Сезан на црвеној фотељи", ремек-дело које стиже из бостонског Музеја лепих уметности, представља сликареву супругу. Портрет Ортенс Фике, скромне кројачице, Сезановог модела и дугогодишње љубавнице која постаје његова жена након  дугог периода ванбрачног живота, одише апсолутном тугом која струји са њених усана, згрчених у гримасу патње. Коме је припадао тај бол? Жени, или усамљеном мушкарцу који је живео са њом? Замишљеног погледа, прекрстивши руке у крилу, Мадам Сезан, асиметрично ослоњена на наслон фотеље изгледа некако свечано апстрактна, и далека.