Криза лидерства

Лидерство би по личном схватању подразумевало способност да се преузме одговорност за одређене одлуке, ма колико последице њихове примене биле тешке или непопуларне. Лидерска позиција подразумева да се стајалишта на основу којих је одлука донесена чврсто бране, уз поседовање способности да се улије оптимизам и снага када је најтеже и, посебно, да не постоји страх од суочавања са изазовима.

Недостатак лидерства један је од знакова дубље кризе у Европи. Политичари претежно шаљу друштвено прихватљиве поруке које су „политички коректне”. Да ли је у питању проблем имиграције који све више узима маха, што еуфемистички називамо „мултикултурализмом”, или дугорочно нерешив проблем рецесије под овим условима, исто је питање.

Преведено на Србију, сам појам лидерства се извитоперио. У Србији је „лидер” и председник оне странке која има тек неколико промила гласова бирача. Или неко ко прокламује културу дијалога, а унутар странке се понаша ауторитарно. Или политичар који после дебакла на изборима не размишља о оставци, јер не жели да напушта странку „у тешким тренуцима”.Де Гол је, на запрепашћење целог света, после блиставе победе на изборима 1968,већ наредне године, након неуспелог референдума, отишао с власти рекавши притом „зарад историје, морам се повући нетакнутог достојанства”. И као таквог га свет и памти.

У Србији, није било политичара од 2000. године до данас који није говорио о „тешким реформама”. Разлог да тај израз добије опскурни призвук је управо одсуство таквих реформи и последично све тежи живот просечног грађанина. Ниједан политичар није ce разликовао у односу на претходника, иако су листом сви наследници имали много речи критике на рачун онога кога су заменили. Многи су олако схватили јавне функције, па су остварење приватних интереса претпоставили трошковима државе који настају услед њиховог бављења државним послом у који се не разумеју, за који нису спремни, ни морално ни зналачки.

Отуда смо и данас препуштени политичкој стихији, али и индолентности институција попут Српске академија наука и уметности, која ниједног тренутка није отворено, свестрано и одговорно упозорила јавност на то каква нам је садашњост и каква нам је будућност, да ли садашње економско стање може да потраје и колико, како да се ерупција одласка високообразованих кадрова из земље заустави, како обуздати партократију која, чини се, никада безобзирније није отимала места бољима и храбрила злослутно апатичне грађане, што се уосталом види и по малој излазности на изборима.

Социолог