Kriza liderstva

Liderstvo bi po ličnom shvatanju podrazumevalo sposobnost da se preuzme odgovornost za određene odluke, ma koliko posledice njihove primene bile teške ili nepopularne. Liderska pozicija podrazumeva da se stajališta na osnovu kojih je odluka donesena čvrsto brane, uz posedovanje sposobnosti da se ulije optimizam i snaga kada je najteže i, posebno, da ne postoji strah od suočavanja sa izazovima.

Nedostatak liderstva jedan je od znakova dublje krize u Evropi. Političari pretežno šalju društveno prihvatljive poruke koje su „politički korektne”. Da li je u pitanju problem imigracije koji sve više uzima maha, što eufemistički nazivamo „multikulturalizmom”, ili dugoročno nerešiv problem recesije pod ovim uslovima, isto je pitanje.

Prevedeno na Srbiju, sam pojam liderstva se izvitoperio. U Srbiji je „lider” i predsednik one stranke koja ima tek nekoliko promila glasova birača. Ili neko ko proklamuje kulturu dijaloga, a unutar stranke se ponaša autoritarno. Ili političar koji posle debakla na izborima ne razmišlja o ostavci, jer ne želi da napušta stranku „u teškim trenucima”.De Gol je, na zaprepašćenje celog sveta, posle blistave pobede na izborima 1968,već naredne godine, nakon neuspelog referenduma, otišao s vlasti rekavši pritom „zarad istorije, moram se povući netaknutog dostojanstva”. I kao takvog ga svet i pamti.

U Srbiji, nije bilo političara od 2000. godine do danas koji nije govorio o „teškim reformama”. Razlog da taj izraz dobije opskurni prizvuk je upravo odsustvo takvih reformi i posledično sve teži život prosečnog građanina. Nijedan političar nije ce razlikovao u odnosu na prethodnika, iako su listom svi naslednici imali mnogo reči kritike na račun onoga koga su zamenili. Mnogi su olako shvatili javne funkcije, pa su ostvarenje privatnih interesa pretpostavili troškovima države koji nastaju usled njihovog bavljenja državnim poslom u koji se ne razumeju, za koji nisu spremni, ni moralno ni znalački.

Otuda smo i danas prepušteni političkoj stihiji, ali i indolentnosti institucija poput Srpske akademija nauka i umetnosti, koja nijednog trenutka nije otvoreno, svestrano i odgovorno upozorila javnost na to kakva nam je sadašnjost i kakva nam je budućnost, da li sadašnje ekonomsko stanje može da potraje i koliko, kako da se erupcija odlaska visokoobrazovanih kadrova iz zemlje zaustavi, kako obuzdati partokratiju koja, čini se, nikada bezobzirnije nije otimala mesta boljima i hrabrila zloslutno apatične građane, što se uostalom vidi i po maloj izlaznosti na izborima.

Sociolog