Перу шофершајбне са бебом у наручју

Силвија Т. имала је само шест година када је, просећи на семафору у Београду, погинула у саобраћајној несрећи. Трагедија се догодила 7. јула ове године, око 20 часова. На малу Ромкињу, која је стајала уз сам пут, налетео је камион чији је возач Марко Л. (21). покушао да избегне судар са другим возилом. Родбина и пријатељи девојчице, из оближњег ромског насеља, окупили су се на месту несреће, понеке новине објавиле су вест о погибији детета и цео случај је пао у заборав.

Друга деца наставила су да просе на семафорима у Београду и другим градовима Србије. Многа покушавају да зараде неки динар перући шофершајбне, неретко улазећи у конфликте са возачима. Малишани, којима је место у обданишту или у школи, и даље се провлаче између возила. Многи од њих су нижи од хаубе па возачи аутомобила који се крећу у колони, или суседној саобраћајној траци, једва могу да их примете. Нека деца чак у наручју носе бебе, које су сумњиво мирне поред буке и врућине. Девојчица Јелена, која је дуго просила испред зграде "Политике", сада се свакодневно може видети са нечијим новорођенчетом на семафору код Богословије у правцу Панчевачког моста.

Смрт Силвије Т. као да није била довољна опомена друштву да учини нешто за ову децу. Присуство деце просјака или перача шофершајбни на семафорима, осим што је социјални проблем, угрожава и безбедност саобраћаја. У МУП-у Србије, међутим, тврде да полиција сама не може да реши овај проблем.

– Саобраћајци терају ту децу да не би страдала али она једноставно оду на други семафор или чекају да се полицајци удаље. Колега који је ромско дете удаљио са семафора оптужен је за расизам од стране једне невладине организације. Реч је о деликатном проблему на чијем решавању држава мора озбиљно да се ангажује – каже један старешина МУП-а Србије који не жели јавно да говори о овој теми.

Неколико ромских организација је у више наврата покретало хуманитарне пројекте који су имали за циљ да помогну деци ромске националности да нађу посао и оставе иза себе просјачење на раскрсницама и "бизнис" прања шофершајбни.

Још 2004. године покренут је пројекат "Дечја кућа" са намером да се заустави злоупотреба деце која просе на улицама Београда. Циљ овог пројекта, који је реализован у сарадњи са Заводом за васпитање деце и омладине, био је да се најмлађи припреме за нормалан живот и постану одговорни појединци. Међутим, како сазнајемо, пројекат није до краја спроведен у дело, а група деце која борави у овом заводу и даље има навику да из њега бежи и кору хлеба "зарађује" молећи за који динар на раскрсницама улица или поред семафора, без икакве бојазни да би их неки возач, који их не види од великог броја аутомобила, могао да прегази.

– Ту децу полиција довози у нашу установу и овде бораве један, два дана. Уколико се њихови родитељи не јаве, центри за социјални рад преузимају случај. Пре неки дан ми је на семафору један дечкић опрао стакла на аутомобилу и када сам му дао 20 динара он се побунио, јер је очекивао да ћу му дати 200 динара, колико му је, како каже, дала једна госпођа. Људи их навикавају на то и они схватају да на овим местима могу да зараде – објашњава Василије Тешовић, директор Завода за васпитање деце и омладине.

Живојин Митровић, председник Удружења "Ромско срце", каже да је ова организација, у сарадњи са саобраћајном полицијом и Управом за странце пробала да нађе решење за овај проблем обилазећи раскрснице на којима се најчешће могу видети просјаци.

– Управа за странце је задужена за проблем трафикинга у нашој земљи и злоупотребу деце за прошење. Али, све је остало само на доброј вољи. Договорено је да осмислимо заједничку акцију и организујемо отварање прихватног центра за мајке које људи виђају да просе са децом. Мајке би се у том центру дошколовале и економски оснаживале да би могле да нађу посао. За децу би било добро да се врате у школе, а за бебе да се чувају у јаслицама. Уколико постоји сумња да је реч о организованом криминалу, починиоци који се баве овим "послом" морају да буду кажњени – истиче Митровић.

Он сматра да би иницијатива за заштиту људи који просе на семафорима и раскрсницама требало да крене од Министарства рада и социјалне политике или припадника МУП-а.

– Просјачење такозване деце улице је облик социјалне патологије који прати сваку метрополу. Проблем је што ова деца често немају никаква документа, а њихово просјачење често организују родитељи. Последњих година установе социјалне заштите евидентирају пораст броја деце која су занемаривана и злостављана. Град има надлежност над прихватном станицом где се обезбеђује привремени смештај од три до пет дана, а у прихватилишту до 30 дана. Кроз ове установе је у 2006. години прошло 66 деце узраста до седам година и 557 старијих малишана – каже Љиљана Јовчић, секретар за социјалну и дечју заштиту Скупштине града Београда.