Живимо у време сврставања

Најважнија последица превремених парламентарних избора од 16. марта је могућност да будући премијер Александар Вучић формира владу по канцеларском принципу. А то значи да самостално одлучи о свом тиму, односно о министрима будуће владе. Другим речима да уради оно што је хтео још пре две године кад је за министра спољних послова звао Милицу Делевић, у том тренутку функционера опозиционе ДС. Тада њу није добио, али ће сада добити свакога кога жели из партија које су ушле у скупштину. И то без коалиционих споразума, компромиса око програма и деобе власти по дубини. Чак и без уласка тих партија у владину већину. Дакле може да узме само појединце, без икаквих обавеза према њиховим партијама. И баш бих волео да видим како би изгледало евентуално одбијање. Дакако, приде може да узме и људе које жели, а који нису чланови било које партије.

Друга важна последица избора је останак испод цензуса ДСС-а, односно разлози који су до тога довели. За разлику од оних који су у досадашњој Коштуничиној политици политичке и војне неутралности видели јасан концепт и доследност, мислим да је његова политика неутралности била нејасна и неодржива, односно недоследна и да је Коштуницу коштала цензуса.

Завршетак хладног рата и јачање евроатлантских интеграција природно је довело не само до маргинализације покрета несврстаних, већ и до одустајања од политичке неутралности традиционално неутралних земаља као што су то биле рецимо Финска, Шведска и Аустрија које су ушле у ЕУ. На истоку Европе неутралност никад није ни била опција, ни политичка, али ни војна. Све бивше комунистичке земље које су желеле у ЕУ претходно су ушле у НАТО. Дакле живимо у време сврставања у коме није одржива политика несврставања и неутралности. Зато су традиционални бирачи ДСС-а казнили Коштуницу јер су и они такође свесни да, ако си против чланства Србије у ЕУ, данас можеш бити само за Москву и Путина и да је неутралност неискрено фолирање. Да је то само политикантски алиби за изостанак јасног опредељења, какав су рецимо имали Шешељеви радикали, Двери, волшебна Руска странка и слични. Није ту помогао ни Ненад Поповић који је јасно говорио шта је стварно„неутралност”. То што у парламенту неће бити посланика који ће викати да је Крим руски, а Косово српско, погодиће само оне који би то волели тамо да чују због својих државних интереса. Не и наших.

Из овога би следио закључак да је за Вучићеву будућу владу неодржива неутралност око кризе у Украјини и анексије Крима. Јер неутралност у овом тренутку значи изостанак става. А став се мора имати, не због Брисела или Москве, већ због нас самих. Ако хоћемо да нас други цене, тај став треба да буде јасан, принципијелан и избалансиран. Ово последње значи прилагођен нашим интересима, али и обавезама. Тај баланс се код других види кроз увођење политичких санкција Москви од ЕУ земаља, али и уздржаност када су у питању шире економске санкције. Уосталом и ми смо пре годину дана сличне, визне санкције увели Белорусији.

Али тешко да би ико могао да каже да смо принципијелни и искрени ако будућа влада не би била у стању да каже како „Србија, борећи се за територијални интегритет своје земље, подржава територијални интегритет Украјине”.

Свакако принципијелност је нешто што се може избећи, али увек на сопствену штету. Пре или касније.

Новинар и народни посланик