Živimo u vreme svrstavanja

Najvažnija posledica prevremenih parlamentarnih izbora od 16. marta je mogućnost da budući premijer Aleksandar Vučić formira vladu po kancelarskom principu. A to znači da samostalno odluči o svom timu, odnosno o ministrima buduće vlade. Drugim rečima da uradi ono što je hteo još pre dve godine kad je za ministra spoljnih poslova zvao Milicu Delević, u tom trenutku funkcionera opozicione DS. Tada nju nije dobio, ali će sada dobiti svakoga koga želi iz partija koje su ušle u skupštinu. I to bez koalicionih sporazuma, kompromisa oko programa i deobe vlasti po dubini. Čak i bez ulaska tih partija u vladinu većinu. Dakle može da uzme samo pojedince, bez ikakvih obaveza prema njihovim partijama. I baš bih voleo da vidim kako bi izgledalo eventualno odbijanje. Dakako, pride može da uzme i ljude koje želi, a koji nisu članovi bilo koje partije.

Druga važna posledica izbora je ostanak ispod cenzusa DSS-a, odnosno razlozi koji su do toga doveli. Za razliku od onih koji su u dosadašnjoj Koštuničinoj politici političke i vojne neutralnosti videli jasan koncept i doslednost, mislim da je njegova politika neutralnosti bila nejasna i neodrživa, odnosno nedosledna i da je Koštunicu koštala cenzusa.

Završetak hladnog rata i jačanje evroatlantskih integracija prirodno je dovelo ne samo do marginalizacije pokreta nesvrstanih, već i do odustajanja od političke neutralnosti tradicionalno neutralnih zemalja kao što su to bile recimo Finska, Švedska i Austrija koje su ušle u EU. Na istoku Evrope neutralnost nikad nije ni bila opcija, ni politička, ali ni vojna. Sve bivše komunističke zemlje koje su želele u EU prethodno su ušle u NATO. Dakle živimo u vreme svrstavanja u kome nije održiva politika nesvrstavanja i neutralnosti. Zato su tradicionalni birači DSS-a kaznili Koštunicu jer su i oni takođe svesni da, ako si protiv članstva Srbije u EU, danas možeš biti samo za Moskvu i Putina i da je neutralnost neiskreno foliranje. Da je to samo politikantski alibi za izostanak jasnog opredeljenja, kakav su recimo imali Šešeljevi radikali, Dveri, volšebna Ruska stranka i slični. Nije tu pomogao ni Nenad Popović koji je jasno govorio šta je stvarno„neutralnost”. To što u parlamentu neće biti poslanika koji će vikati da je Krim ruski, a Kosovo srpsko, pogodiće samo one koji bi to voleli tamo da čuju zbog svojih državnih interesa. Ne i naših.

Iz ovoga bi sledio zaključak da je za Vučićevu buduću vladu neodrživa neutralnost oko krize u Ukrajini i aneksije Krima. Jer neutralnost u ovom trenutku znači izostanak stava. A stav se mora imati, ne zbog Brisela ili Moskve, već zbog nas samih. Ako hoćemo da nas drugi cene, taj stav treba da bude jasan, principijelan i izbalansiran. Ovo poslednje znači prilagođen našim interesima, ali i obavezama. Taj balans se kod drugih vidi kroz uvođenje političkih sankcija Moskvi od EU zemalja, ali i uzdržanost kada su u pitanju šire ekonomske sankcije. Uostalom i mi smo pre godinu dana slične, vizne sankcije uveli Belorusiji.

Ali teško da bi iko mogao da kaže da smo principijelni i iskreni ako buduća vlada ne bi bila u stanju da kaže kako „Srbija, boreći se za teritorijalni integritet svoje zemlje, podržava teritorijalni integritet Ukrajine”.

Svakako principijelnost je nešto što se može izbeći, ali uvek na sopstvenu štetu. Pre ili kasnije.

Novinar i narodni poslanik