Нема вета на вето

Једном стечену привилегију немогуће је мирним путем одузети. То се потврђује и у обичном животу малих људи, а камоли у међународним односима. Мало ко може да се нада да ће се било шта променити у вези са правом вета у Савету безбедности Уједињених нација, где пет сталних чланица – САД, Русија, Британија, Француска и Кина – имају ексклузивну могућност да блокирају било који предлог, резолуцију или иницијативу овог тела, за које се каже да на неки начин обавља дужности светске владе.

Сви досадашњи покушаји да се блокада у светским односима уклони како би се Уједињене нације демократизовале и постале делотворније у решавању конфликтних ситуација остали су празно слово на папиру, али Француска, подстакнута последњим руским ветом (15. марта) на  резолуцију која осуђује референдум на Криму и његово припајање Русији, још једном покреће стару дебату о реформама светске организације.

Французи позивају све министре спољних послова (из земаља чланица УН) да на маргинама следећег заседања Генералне скупштине УН у септембру опет покрену причу о вету. Али не о укидању овог права, већ о његовом ограничавању. Жерар Аро, француски амбасадор при Уједињеним нацијама, рекао је у понедељак да би овакав скуп на министарском нивоу имао за циљ да усвоји „кодекс понашања” приликом употребе вета.

На каквим принципима би био саздан „нови кодекс”? Уколико би се у неком делу света дешавали масовни злочини, сталне чланице СБ би се уздржале од свог права и не би блокирале акције светске организације, које имају обавезујућу снагу само уколико су донете на „заседању светске владе”. Али, ако би „витални интереси” неке од сталних чланица СБ били угрожени, нови кодекс не би био обавезујући, предлог је Париза.

Није потребна нека велика анализа да би се закључило да ће се и овај скуп, уколико се одржи, окончати без конкретних резултата. Ако се и усвоји нови кодекс, свако ће га тумачити на свој начин. Ако САД сматрају да су злочине починиле војне снаге председника Сирије Башара ел Асада, а Русија их приписује побуњеницима, резолуција којом би се казнила једна од супротстављених страна опет би била немогућа. Председник Француске Франсоа Оланд најавио је париску иницијативу још прошлог септембра у Њујорку, непосредно пошто су Русија и Кина блокирале три резолуције везане за Сирију. Али већ четири месеца после прошлогодишњег септембарског самита на Ист Риверу, на Савету безбедности једногласно је донета резолуција о уништавању хемијског оружја у Сирији, што је оцењено као историјски догађај.

Француска предлаже да се сталне чланице, у које спада и ова земља, у појединим случајевима добровољно одрекну свог права на вето. То повремено одрицање од привилегија би се остваривало само ако би претходно најмање педесет чланица УН потписало петицију која би била предата генералном секретару УН. У тој петицији, потписнице би констатовале како је злочин у одређеној земљи масован и изузетно тежак. Ако би се генерални секретар УН сложио са наводима петиције, кодекс понашања за сталне чланице Савета безбедности би ступао аутоматски на снагу.

О променама и проширењу Савета безбедности и о реформама у УН говори се одавно и сви се слажу да су оне у новонасталом свету неопходне. Али светска једногласност се круни оног тренутка када почне конкретан разговор о реформама. Бразил, Немачка, Индија и Јапан су четири земље (Г-4) које се помињу као нове сталне чланице Савета безбедности. Њихова кандидатура не произлази само из знатне војне моћи већ и из њихове економске снаге и несумњиве значајне улоге у међународним односима. Афричке земље такође би волеле да имају бар једног сталног представника за својих 54 земаља.

Да ли би нове сталне чланице имале право вета као и клуб П-5, садашњих пет привилегованих? Тешко да ће се икада створити услови да им се да то право, без којег стално чланство нема тежину. САД су својевремено подржале предлог да Јапан постане стална чланица СБ, али се Кина оштро противи уласку Јапана и залаже за веће присуство земаља у развоју.

Од оснивања УН па до 2007, СССР, односно Русија, употребио је највише пута право вета (123). За њим следе САД (76), Велика Британија (32), Француска (18). Кина је до пре пет година само 6 пута блокирала доношење одлука СБ. Најпознатији француски вето је резолуција из 2003. године, када су Французи били против интервенције на Ирак. И то им Американци нису заборавили.