Ебола око српских мировњака у Либерији

Од смртоносног вируса еболе широм Гвинеје умрло је више од 70 људи, а и у суседној Либерији и Сијера Леонеу забележени су случајеви оболевања. Светска здравствена организација је упутила своје стручњаке у ове крајеве, а многе околне земље страхују да би вирус ускоро могао да погоди и њихове народе. Будући да припадници Војске Србије од 2003. године одлазе у мултинационалне операције у Либерију, намеће се питање њихове здравствене сигурности и да ли постоји могућност да опасни вирус доспе у Србију.

Према речима пуковника професора др Радована Чеканца, епидемиолога и помоћника начелника Војномедицинске академије, због епидемије у јужној Гвинеји, стручњаци страхују да ће се болест проширити изван граница те земље, због чега постоји опасност од глобалне пандемије. Најугроженије су суседне држава Сијера Леоне и Либерија, у којој већ постоје забележени случајеви (дечак од 14 година умро је након што се заразио на сахрани пријатеља у Гвинеји).

Једна од метода одбране је изолација, како оболелих тако и здравих, па зато медицински званичници упозоравају људе да не излазе из својих домова и да избегавају контакт с људима док опасност не прође.

Др Чеканац напомиње да наша земља може бити у ризику, као и све остале државе, ако код нас дођу они који су били у контакту са оболелима. Због тога би све путнике који долазе из подручја захваћеним епидемијом требало ставити под здравствени надзор, у дужини максималне инкубације за ово обољење, сматра наш саговорник. То би омогућило евентуално откривање првих симптома болести и предузимање мера изолације и лечења. Др Чеканац истиче да представници војске који одлазе у мировне мисије обавезно похађају теоријску наставу о томе како могу да се заштите од разних обољења која могу да се добију у земљи у коју путују.

– Припадници Војске Србије, који одлазе у мировне мисије широм света, упознати су са свим ризицима од заразних болести које су присутне у региону у који одлазе, као и са општим превентивним мерама заштите од њих, а од вакцина и лекова добијају све што је неопходно за та подручја. Наши војници у Либерији су вакцинисани против жуте грознице, до сада једином ефикасном и регистрованом вакцином против обољења из групе вирусних хеморагијских грозница. Сви повратници из мировних мисија подлежу детаљном систематском прегледу и стављају се под здравствени надзор на присуство узрочника одређених заразних болести – објашњава др Чеканац.

За вирусе као што је ебола тренутно нема познатог ефикасног лечења, а вакцина није развијена. У случају да се болест појави, др Чеканац наглашава да се мора избећи њено ширење у здравственим установама. Пацијенти морају да буду изоловани, а болничко особље треба да обуче заштитну одећу, као што су маске, рукавице, дуги мантили и заштитне наочаре.

Болест је изузетно заразна, па се врло лако преноси са човека на човека додиром, најчешће крвљу, пљувачком и мокраћом заражене особе. Треба нагласити како су у свакој епидемији забележене и болничке инфекције код особа које су биле у додиру са оболелима. Од четири биотипа ебола вируса, смртност од најопаснијег „Ебола-Заир” биотипа износи чак и до 90 одсто.

– Инкубацијски период код хеморагијске грознице узроковане вирусом еболе траје од пет до 10 дана. Болест почиње нагло, главобољом, високом температуром, боловима и повраћањем, сувим кашљем... Што се тиче лечења, сви пацијенти захтевају интензивну негу. Понекад нам у неким инфекцијама од користи може бити и „рибавирин”, посебно примењен интравенски, као и крвна плазма особа које су преболеле ту болест. Једино регистрована вакцина за неку од хеморагијских грозница јесте вакцина против жуте грознице са живим и ослабљеним сојем вируса (сој 17Д). Вакцине за друге хеморагијске грознице још су у експерименталној фази – каже др Чеканац.

Како објашњава професор др Драган Делић, директор Клинике за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије, увек постоји могућност да се врате неке болести за које се сматрало да су пред „вратима” музеја медицине. Он истиче да лекари морају да буду увек спремни да реагују ако се неко опасно обољење попут еболе појави и на нашем тлу.

– Доста се путује, наши људи одлазе да раде у те земље где се поменути вирус јавља, а не треба сметнути са ума ни чињеницу да Србија има и око 3.500 азиланата. Због тога је важно да се што пре реализује концепт изградње нове инфективне клинике која би имала собе са негативним притиском и добру изолацију – објаснио је др Делић.

--------------------------------------------------------------

Висока стопа смртности

Ебола хеморагијска грозница једна је од најсмртоноснијих болести, први пут се појавила 1976. у Судану и Конгу, а верује се да је с болесних животиња, шимпанзи, горила, антилопа и слепих мишева, прешла на људе. Веома је заразна и преноси се директним контактом крвљу, телесним течностима или ткивом заражене особе.

Друга епидемија се догодила у Судану 1979. године, а 1995. дошло је до велике епидемије (316 случајева) у Киквиту, у Заиру, од једног јединог индексног случаја. Наредне епидемије су се појавиле у Габону и Обали Слоноваче.

– Стопа смртности може бити од 50 до 90 одсто. Људи могу да шире болест на разне начине. Могу да буду изложени ебола вирусу у директном контакту са крвљу и излучевинама инфициране особе. То је разлог због којег се вирус често шири у породицама и међу пријатељима инфицираних особа. У току јела, држањем или неговањем, чланови породица и пријатељи оболелих долазе у близак додир са таквим излучевинама. Људи такође могу да буду изложени ебола вирусу кроз контакт са предметима, као што су игле које могу да буду контаминиране – објаснио је др Радован Чеканац.