Консолидовање странке или олигархије

Демократска странка је после парламентарних избора и даље заглибљена у својој неспремности да прекине с досадашњим анахроним олигархијским начином функционисања. Европске вредности за које се представници ДС-а, и сам Драган Ђилас, веома залажу садржане су у неписаном правилу да водећи политички функционери после изгубљених избора подносе оставке. Зато је персоналнa одговорност за изборни пораз део политичке нормалности о којој се често говори као о једном од главних циљева функционисања наших политичких партија. Оставке кључних функционера ДС-а требало би да отворе простор за афирмацију нових људи, политички непотрошених у нашим политичким борбама, који могу да започну неопходну, пре свега, моралну обнову унутар странке. Зато и захтев за усвајање принципа непосредних избора на свим страначким нивоима (подржан и од Демократске омладине), на којима би се чуо прави глас чланства, представља почетни корак у радикалној реформи странке.

И недавна седница Главног одбора ДС-а показала је да кооптирана страначка олигархија покушава на све начине да консолидује не странку већ своје редове и очува свој лобистички утицај, иако је најодговорнија за изборни дебакл и маргинализацију ове политичке организације.

Функционери ДС-а који упорно подржавају статус кво не могу, при том, да се позивају на вољу чланства, јер она нигде није тестирана и испољена на демократски начин. Њихова аргументација је још више под знаком питања ако се има у виду да поменутој седници Главног одбора, на којој се гласало јавно, није присуствовала готово половина чланова овог страначког органа. Председник ДС-а Драган Ђилас није окарактерисао изборни пораз странке као катастрофалан већ га је означио као шансу ДС-а да буде једина права опозиција. То је изузетно амбициозан и претенциозан задатак.

Ђилас је при томе водио потпуно погрешно конципирану изборну кампању, базирану на постизању што бољег резултата на изборима за градоначелника Београда, али је на тај начин од ДС-а начинио регионалну београдску странку.

Председник Политичког савета Драгољуб Мићуновић тврди да је ДС неопходан стуб политичког живота и демократски коректив у друштву. Каже и да је на седници Главног одбора било критичких тонова, али ниједног захтева за Ђиласову смену. Људи су тражили дубоке реформе у странци, које ће бити предложене на радној скупштини, када ће бити промењен статут и ојачана демократска пракса одлучивања. Председник Политичког савета није нашао за сходно да проговори о својој одговорности због тога што странка још нема јасно разрађен предлог за сопствену реформу и модернизован страначки програм. Истовремено му је било важно да истакне да ниједан члан одбора није тражио оставку председника ДС-а. Међутим, резултат гласања на Главном одбору јасно показује да „реформе” у ДС-у треба да предложе и изнесу управо они представници страначке олигархије који се упорно противе основном принципу демократије – непосредним изборима на којима учествују сви чланови странке, то јест принципу „један члан један глас”. При томе се заборавља да је пре неколико година управо Драган Ђилас изабран на непосредним изборима као једини кандидат за председника Градског одбора Београда. Демократски принцип губи сваки смисао ако нема универзално значење и ако зависи од клијентелистичких унутарпартијских калкулација.

Зато не чуди то што истакнути партијски функционери говоре како су непосредни избори скупи, да их је тешко организовати, јер „треба саставити поуздан страначки бирачки списак”. Управо у томе и јесте суштина отпора организовању непосредних избора – они би показали колико странка заиста има чланова, а колико је „мртвих душа”.

Зато би непосредни избори које не би контролисале постојеће страначке олигархије и интересни политички лобији створили услове за стварну кадровску и моралну обнову ДС-а, а самим тим би се омогућило њено деловање као снажне опозиције која има пре свега морални дигнитет и интегритет.

Сигурни бирачи странке више не постоје, ДС-у тек предстоји тешка и дуготрајна опозициона политичка борба за враћање поверења и, што је најважније, обнављање способности да се образује прихватљива политичка и социјална алтернатива.

Публициста