Пријатељство

Када сам се уписао на студије филмске режије, имао сам непуних деветнаест, и ту одлуку сам донео – могу то сада себи слободно да признам – из снобизма. Шта осамнаестогодишњак зна о тако сложеним стварима као што су филмска уметност или доношење одлука о сопственој будућности? Урадио сам то, дакле, насумице, ношен сумњивим побудама, али сам касније, током живота, имао прилике да кроз разне кризе ту одлуку преиспитам. Полагао сам поново неколико пута пријемни испит – и то пред самим собом.

Студирао сам у страном граду, живео у јадним условима студентског дома и био окренут све самим странцима и провинцијалцима, који су, по природи ствари, сачињавали моје окружење. Ипак, одмах сам се зближио са колегом са класе, Чехом из Брна Војтјехом. Он је био четири године старији, веома образован и према мени добронамеран. Ваљда сам му био симпатичан, онако небулозан и спреман на разноразне глупости које са собом носи младост.

Он је ненаметљиво, да то нисам ни приметио, на себе преузео моје додатно образовање. Оно је, свакако, било пуно рупа, а Праг је био град као поручен да човек дозна све што га интересује. Војтјех ме је пажљиво уводио у све тајне цивилизације, од архитектуре, преко литературе до филозофије. Поменуо би ми неко име или наслов књиге, заподенуо разговор о тешким темама или донео плочу са класичном музиком и пустио је на свом „супрафон” грамофону. Ја сам у међувремену одрастао и полако стицао сопствене погледе на филм, који су се, дабоме, битно разликовали од Војтјехових, али сам ипак све време задржао поштовање према учитељу. Могу рећи како сам имао осећање да сам стекао још једног оца, овога пута духовног.

А онда су нас, што се каже, раставиле околности. Пред крај нашег школовања Руси су упали у Чехословачку (једна од њихових „братских помоћи”), па сам се ја вратио у Југославију, а Војтјех кући, у Брно. Био сам сав окренут првим стваралачким проблемима и све време одлагао тренутак када ћу поново срести пријатеља. Он се такође ућутао, његова земља је, за разлику од моје, преживљавала тешке тренутке.

Пролазиле су године, а да нисам чуо ни реч о њему. Понеки од заједничких пријатеља би ми с времена на време рекао како Војта ради на телевизији, да нема баш много успеха, тешко живи и – ништа више. Мени је у то доба баш кренуло и било ми је некако незгодно да га тражим и подсећам како сам, за разлику од њега, успешан. Заокупљен послом, нисам ни приметио да је протекло више од две деценије откако нисам видео пријатеља.

А онда се ситуација у нашим земљама преокренула. Како је време протицало, Чеси су постајали све срећнији, а ми, становници већ непостојеће Југославије, све несрећнији. У тешким тренуцима често сам размишљао о Војтјеху и покушавао да замислим како је подносио недаће, којих сада вероватно више није имао, док су се оне у моме животу све више гомилале. Памтио сам га као стаменог и високо моралног човека и покушавао да га, сада, када је за мене све кренуло низбрдо, још једном узмем за пример.

Али и даље нисмо ступили у контакт. Када се појавио интернет, почео сам да га пратим и сазнао детаље из његове професионалне каријере, али никако нисам успевао да пронађем његову имејл адресу. С времена на време бих обновио те покушаје, али све се завршавало контактима са људима који с мојим пријатељем нису имали никакве везе. Као да је био зачаран.

А онда сам пре месец дана добио позив да дођем на некакав студентски фестивал у Брно. Одмах сам схватио како је то прилика да пронађем Војтјеха. Чим сам стигао, дао сам клинцима из организације фестивала задатак да га пронађу. Они за такву особу нису чули, али су, изгледа, дали све од себе да га пронађу. Нису у томе успели. У хотелу сам узео телефонски именик, пронашао два броја чији је власник био неко ко се зове као он, али нико није одговарао на моје позиве.

На фестивалу сам срео колегу из Братиславе који је студирао у исто време кад и ја и саопштио му свој проблем. Он се сетио пријатеља који познаје Војту и овај је најзад пронашао број његовог мобилног телефона. Колега га је назвао и саопштио му како се у Брну налази његов пријатељ из младости који жели да га сретне. На помен мога имена, Војтјех је једно време ћутао, а онда одговорио како не жели да сретне са мном. Колега је био запањен: „Зашто, како?!” Војтјех је поновио да не жели да се види са мном, да је болестан и – спустио слушалицу.

Био сам запањен. Хтео сам да му саопштим оно што ми се четрдесет пет година мотало по глави, како вероватно не бих био то што јесам да није било њега, али он, једноставно, није хтео да ме чује... Да ме утеши, колега из Братиславе ми је рекао како је Војта деловао заиста болесно, у најмању руку му је глас био чудан. Али свеједно, нисам могао да разумем зашто одбија да са мном размени макар неколико реченица.

Те вечери и јутро пре поласка покушао сам небројено пута да му телефонирам, али он није дизао слушалицу. Кренуо сам кући опхрван питањима: да ли је љут на мене? чиме сам га повредио? да ли сматра како сам свих ових година ја био дужан да га пронађем? можда је стварно тешко болестан, од чега? Никада, вероватно, нећу сазнати одговоре. А онда ми је, у авиону, прошло кроз главу: да ли ми је мој пријатељ још једном саопштио нешто мудро? Можда је хтео да ми поручи како неке успомене не треба кварити, поготову ако припадају давно прошлој, срећној младости.