Гости желе да чују добру причу

Туризам нису само море и песак, сунце и снег, већ и фудбалска утакмица Барселоне и Челсија, тениски дуел Ђоковића и Надала, спремање старих енглеских јела у Шекспировој родној кући, па чак и одлазак на гроб Елвиса Прислија, Џима Морисона, у чувени затвор Алкатраз или нацистички логор у Аушвицу. Спортски туризам, вински, ловни, авантуристички, фестивалски, мрачни... све се то данас може подвести под термин – тематски туризам. Поборника овог вида одмора све је више у свету, јер људи су се изгледа заситили пијуцкања освежавајућих пића на морској обали и скакања у воду. Ноћни проводи, изласци, сунчање и пловидбе рекама увек ће бити актуелне, али данашњи туриста, показују озбиљна истраживања туризмолога, жели и да нешто научи, да се забави на неконвенционалан начин, нешто ново упозна, види...

Мр Милина Косановић, туризмолог, истраживала је посебан вид тематског туризма – посете родним кућама знаменитих писаца и дошла до закључка да је ова „разонода” врло заступљена у Енглеској. Вилијем Шекспир је први на топ листи туриста, у његов дом годишње уђе чак осамсто хиљада знатижељника, али своје обожаваоце имају и Агата Кристи, Емили Бронте, песник Вилијам Водсфорт, са бројем посетилаца од неколико десетина хиљада годишње.  

Туристи нису само библиофили, свега 15 одсто ових посетилаца интересује књижевност, остало су туристи који желе нешто да науче о свом културном наслеђу и да се забаве на необичан начин. А Енглези су у смишљању оваквих пакет аранжмана прави мајстори: посетиоци у оваквим приликама могу доста да науче о начину живота под династијом Тјудора, да посете и родне куће Шекспирове мајке, ћерке и зета, да спремају староенглеска јела у пишчевој кухињи, па чак и да се баве археолошким истраживањима на имању писца „Хамлета” и „Отела”.  

Мр Милина Косановић истиче да је предност овакве неконвенционалне „понуде”, што се много научи о животу у Енглеској у разним њеним периодима уз забаву, радионице и друге оригиналне садржаје .

Код нас се у родне куће знаменитих писаца воде ђаци на школским екскурзијама, али оваквих понуда нема у програмима туристичких агенција. Школе су заинтересоване за дом Десанке Максимовић у Бранковини, за Змајеву кућу у Сремској каменици, за кућу Доситеја Обрадовића, Иве Андрића...

– Земља попут Србије, будући да нема морску обалу, не може ни развијати масовни туризам, као што је летовање на мору, па је једина опција – управо тематски туризам. Нажалост, врло мало потенцијала је искоришћено. То се односи на такозвани урбани туризам који је заступљен само у Београду и ретке културне туре са посетом манастирима, а ту су и здравствени туристи. Чак и у случају Београда, све се своди на ноћни живот и провод, што је занимљиво само младима. Други специфични облици туризма сасвим су запостављени – истиче професор др Бранислав Работић.

Он каже да иако у Србији постоји такозвани туристички пут „Тврђаве на Дунаву”, нема организованог обраћања потенцијалним туристима којима су управо фортификације, било средњовековне било артиљеријске, страст. Слично је и са љубитељима старих железница којих није мали број у свету, а који би у Србији једноставно уживали. Мислим, наравно, на Шарганску осмицу, али се овим туристима не може подметнути дизел-локомотива уместо парњаче.

– Штета је што не користимо ни интересовање странаца за комунистичко наслеђе, што су, за разлику од нас, добро уновчиле Мађарска, Пољска и Румунија. Такве и сличне групе потенцијалних потрошача треба информисати да своја интересовања и теме које их занимају могу остварити у нашој земљи. То значи да промоција мора бити усмерена на конкретне групе потрошача – истиче професор Работић.

– Велика је грешка када се, на пример, Београд промовише истим садржајима и на исти начин као и било који други европски или светски град. Домаће туристичке агенције нуде странцима више-мање исте садржаје. Нагласак мора бити на другости, на различитости, на ономе што Београд чини специфичним управо за тематске туристе. На знам због чега, али ми се често трудимо да странцима покажемо оно што имају и код куће, можда и веће и лепше – додаје Работић..

До сличних закључака се дошло и на недавно одржаној Међународној туристичкој конференцији – БИТКО 2014, у организацији Високе туристичке школе из Београда, којој су присуствовали и специјални гости из Велике Британије и Аустрије.

Закључак је да такозвани тематски туризам постаје све популарнији и то највише у оним земљама чији грађани имају више новца и више се баве разним хобијима. Многи данас више не желе да буду припадници безличне групације зване масовни туристи, већ појединци који туристичким путовањем задовољавају личне потребе, жеље и интересовања. И сам термин туриста полако бледи, све више њих се изјашњава да су, заправо, путници који остварују активан, осмишљен и користан туристички доживљај. Што се тиче интересовања, она могу бити врло различита, отуда и готово неисцрпни избор туристичких активности.

Оно што ће многе зачудити је светска популарност такозваног мрачног или чак како се још назива „гробљанског” туризма. Ови термини на први поглед изгледају морбидно, али заправо више је реч о терминолошкој незграпности него о чудним укусима и афинитетима. Рецимо када је реч о гробљанском туризму, најпознатија „атракција” те врсте је чувено париско гробље Пер Ла Шез које је, 1804. године, основао Наполеон Бонапарта. Тамо су сахрањене многе чувене личности, оперска дива Марија Калас, сликар Модиљани, музичар Џим Морисон, шансоњерка Едит Пјаф, као и композитор Шопен. Иако је певач „Дорса” Морисон сахрањен уз скромну церемонију и без икакве помпе пре више од 40 година и данас је његов гроб најпосећеније место те врсте на свету.

Меморијални музеј холокауста у Вашингтону отворен је 1993. И од тада га је разгледало тридесетак милиона људи међу којима и више од осам милиона ученика на школским излетима. Алкатраз, некада водећи амерички затвор са максималним обезбеђењем, где су тамновали и неки познати криминалци, попут гангстера Ал Капонеа, данас је једна од најпопуларнијих атракција у Сан Франциску. Сваке године преко милион туриста укрца се на ферибот за Алкатраз да би разгледали некадашње ћелије и остале делове казнионице.

Позната дестинације „мрачног туризма” јесу и места нуклеарних катастрофа, као што су „Фукушима” и „Чернобиљ, па „Поља смрти” у Камбоџи, а међу мрачне атракције спада и Музеј терора у Будимпешти. Бројне светске тамнице и затвори, места ратних сукоба – локације историјских битака, нарочито из Другог светског рата, војних победа и пораза, представљају „класичне” туристичке атракције и имају историјски, образовни и комеморативни значај.

Места геноцида представљају екстрем и заузимају најмрачнији део у „спектру мрачног туризма”; ради се о местима где су извршени најтежи злочини, то јест масовна убијања људи, као што је случај са концентрационим логорима: Аушвиц заузима прво место међу оваквим „атракцијама”.

Најчувенија несрећа на води није само мамац за филмофиле, већ и за туристе – потонуће „Титаника” био је повод да се претпрошле године организује меморијална тура, што је подразумевало пловидбу путањом којом је пре 102 године пловио овај брод. Наравно, карте за обилазак су плануле.

Ричард Шарпли, професор са Универзитета у Ланкширу, учесник Друге Београдске међународне конференције о тематском туризму, каже за „Магазин” да је овај термин настао пре двадесетак година. „Мрачни туризам” обухвата сва места која су везана за смрт, природне или насилне, трагедије, масовна убиства из политичких разлога... Али професор Шарпли истовремено покушава да објасни да термин није најбоље скован, јер асоцира на нешто морбидно, као да људи желе да задовоље неке мрачне потребе. Зато он на својим предавањима истиче да туристи заправо обилазе оваква места из пијетета према жртвама и у нади да се такве катастрофе неће више поновити.

Шта може бити добра шанса за Србију?

– Наша земља као дестинација је занимљива за еколошки туризам, има заштићена природна добра, националне паркове, резервате природе. Оно што бих ја издвојио јесте посматрање пица, омиљени хоби туриста, а за то су идеалне Царкса и Обедска бара, па и београдско Ратно острво, док се Голија налази под заштитом Унеско – истиче туризмолог Горан Јевић и напомиње да су наше перспективе и у винском туризму, кроз такозване винске путеве: Опленац, Вршац, Фрушку гору, Неготин, Смедерево.

– Кроз своје радове и истраживања залажем се да страним гостима понудимо оно што је препознатљиво наше. Јер они када дођу код нас не траже „мерло” или „шардоне”, већ одмах питају шта је то што имамо аутохтоно, домаће. Туристи и путују светом у потрази за аутентичним, добрим причама – закључује туризмолог.

------------------------------------------------------------------

Од фестивала до фестивала

Ми смо некада били као земља јаки у ловном туризму, седамдесетих година прошлог века зарађивали само неколико десетина милиона тадашњих марака од наших ловишта, најпознатија су била она у Моровићу и Карађореву, где су долазили елитни гости, дипломате, бизнисмени и државници.

И спортски туризам је био некада развијенији него данас, сетимо се многих европских и светских шампионата који су одржани у Београду у најразличитијим спортовима, а данас смо одржали континуитет тематског туризма у области музичког стваралаштва и фестивала. Најстарија културна манифестација у Србији јесте Вуков сабор, који се у Тршићу одржава од 1933. године, дугог века је и Драгачевски сабор у Гучи, Хомољски мотиви постали су такође традиционални, а прелаз између два века обележио је новосадски „Егзит”, па и нишки „Нишвил” постаје све популарнији.

Само на Драгачевском сабору трубача било је више од пола милиона посетилаца – није мало оних који су Србију еуфорично прогласили земљом фестивала.

Сабор трубача туризмолози издвајају као један од ретких музичких догађаја који гостима из иностранства нуди нешто другачије од онога чега код куће имају у изобиљу, јер је реч о манифестацији заснованој на фолклору, какве на Западу нестају.  

 ------------------------------------------------------------------

Авантуристи и они други

Међу најатрактивније туристичке области спадају религија, култура, музика, али и авантуризам, кајак на брзим водама, пролазак кроз пећине и кањоне...

У последње време нарочито се у популаризацији тематског туризма истичу друштвени медији, посебно друштвене мреже „Фејсбук” и „Твитер”, где пријатељи једни другима препоручују дестинације и описују шта све могу видети. Људи све мање верују рекламама, али на друштвеним мрежама можете истражити и распитати се о свему што вас занима, каже Димитриос Бухалис, професор из Велике Британије.