Новинари објављују а не „чувају” информације

Посао новинара је да објављује, а не да „чува” информације, рекао је за „Политику” Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, коментаришући тужбу коју је Лука Бојовић поднео против Бранкице Станковић, ауторке књиге „Инсајдер – моја прича”. У књизи су, подсетимо, објављене службене белешке које су заведене у МУП-у и другим надлежним институцијама, а у којима су поверљиви подаци о угроженој безбедности новинарке.

– Новинар ће наравно објавити „поверљив” документ када је препознатљиво да се иза поверљивости крије нелегитимни интерес. Али, мора да има способност да препозна документ чијим би објављивањем био угрожен јавни интерес и да се уздржи од његовог објављивања – објаснио је Шабић.

Лука Бојовић, који се налази у екстрадиционом притвору у Шпанији где чека изручење у Србију, тужио је новинарку Б 92 због тога, како је рекао његов адвокат Драгослав Огњановић, „што су у књизи објављене неистините информације”. Са друге стране, Станковићева скреће пажњу да се наводи тужбе не односе на неистините информације, него на чињеницу да су објављени документи представљали службену тајну.

На питање може ли новинар да буде оптужен ако објави документ са ознаком службене тајне, Шабић одговара:

– Може, чак и за најтежи облик одговорности – кривични. И то, чак и онда када је сасвим очигледно да је откривање „тајне” било у јавном интересу. И било је таквих покушаја. Сетите се, на пример, „Националног грађанског” и извештаја о стању народне одбране или „Борбе” и „поверљивих” информација о плаћању трошкова за Миладина Ковачевића. У тим приликама устајао сам у заштиту новинара, јер сматрам принципијелно неприхватљивим да се, чак и када постоји некакав основ, отвара питање одговорности новинара, а да истовремено изостаје питање одговорности функционера или службеног лица чији је посао да чува тајну.

Бранкица Станковић

Наводећи пример новосадског „Националног грађанског” и Јелене Спасић, повереник је подсетио на непримерен притисак на посленике јавне речи када је „по службеној дужности” Основно тужилаштво у Новом Саду подигло оптужницу против новина и новинарке. Подсетимо, у јуну 2011. године, новосадски дневник је објавио текст под насловом „Државни органи потпуно неспремни за рат”. Новинарка Јелена Спасић је у невеликом тексту, позивајући се на поверљив извештај Владе Србије о стању припрема за одбрану у Србији у 2010. години, навела да када би данас избио рат у Србији „добрим делом се не би знало ко пије, а ко плаћа, пошто бројни државни органи и јавна предузећа игноришу законом прописане припреме за одбрану земље”.

Неколико месеци после тога, надлежни основни тужилац у Новом Саду Зоран Јаковљевић и његова заменица Мирјана Пековић подигли су оптужницу против новинара и уредника Милорада Бојовића.

Ауторка текст за „Политику” каже да не зна да ли је поступак окончан или ће „када се неком ћефне да буде извучен из фиоке и опет је гони”.

– Бесмислена оптужница ме терети зато што сам јавност обавестила да ћате по министарствима, општинама, јавним предузећима неће да ураде једноставне обавезе из плана одбране. И, сад сам ја, објављивањем тога, угрозила безбедност државе, а не сви ти који и даље безбрижно пландују о трошку грађана. На терет ми се ставља и помагање извршиоцу кривичног дела, иако је чување извора моја морална и професионална обавеза, па је све то директан притисак на мене, али и све новинаре – каже Јелена Спасић.

Закон о тајности података – као фикција

Повереник за информације од јавног значаја наводи да је Закон о тајности података стар више од четири године, а ипак умногоме „егзистира” као фикција.

Иако је предвидео јединствену номенклатуру класификованих података – интерно, поверљиво, строго поверљиво, државна тајна, и елиминисао чак и као појмове „војну” и „службену” тајну и влада и скупштина су у легислативној пракси, и то прилично интензивно, наставили са употребом „елиминисаних” појмова. Уз то, влада није донела нужне подзаконске акте за примену закона. Није још утврдила ближе критеријуме за одређивање свих степена тајности па је данас, са формалног становишта, веома релативизована „поверљивост” мноштва докумената. Било би наивно веровати да не постоје они који такву флуидну и нејасну правну ситуацију не злоупотребљавају – рекао је повереник.

Веран Матић: Тужба на погрешну адресу

Веран Матић, главни и одговорни уредник информативног програма Б 92 и издавач књиге „Инсајдер моја прича”, Бранкице Станковић, у саопштењу каже:

Лука Бојовић је поднео тужбу за накнаду штете против Бранкице Станковић, ауторке емисије „Инсајдер” и књиге: „Инсајдер, моја прича”. Истом тужбом Бојовић је обухватио и „Самиздат” д.о.о. и Верана Матића, као издавача ове књиге. Тужба против Бранкице Станковић и „Самиздата” поднета је због наводне повреде части и угледа Луке Бојовића настале услед објављивања одређених тврдњи о њему у књизи „Инсајдер, моја прича”. Тврдње су, како пише у тужби, „наводно поткрепљене” службеним белешкама Министарства унутрашњих послова и Тужилаштва за организовани криминал, које чак и да постоје, по Бојовићу, представљају тајне податке. Он је тужбом захтевао накнаду нематеријалне штете у износу од 250.000 динара.

Није спорно да Лука Бојовић, као и свака друга особа која сматра да су јој права повређена, може да поднесе тужбу за накнаду штете. Међутим, када се говори о основаности тужбе, треба имати у виду то да је у конкретном случају реч о новинарки која је у књизи објавила званичне податке, на основу којих је изнела своје мишљење о околностима у којима се нашла од момента када јој је, након извршене безбедносне процене, додељено двадесетчетворочасовно полицијско обезбеђење. Та објављена документа су аутентична и потичу од званичних институција задужених за безбедност, дакле свако оспоравање садржаја и аутентичности мора да буде усмерено на оне који су сачинили те акте, на основу којих су исти ти органи донели закључке да је живот новинарке Бранкице Станковић угрожен, то јест да постоји велика вероватноћа покушаја њене ликвидације. Сазнања званичних институција о томе да је организована ликвидација било кога нарочито новинара, јавног лица, никако не смеју остати тајна, већ управо обрнуто – јавност о томе мора бити на време обавештена.

Пошто се у тужби готово и не оспорава оно што пише у службеним белешкама, званичним документима, и пошто није било покушаја оспоравања чињеница из белешке, ову тужбу схватамо као директну поруку Бранкици Станковић и мени као издавачу, својеврсну фатву. У последњих неколико месеци десио се низ убистава у Србији и Црној Гори која се доводе у везу са актером тужбе, његовим пријатељима и супарницима. Због тога, ову поруку схватамо као још једно потенцијално цртање мете на леђима или челу ауторке „Инсајдера” због чега мислим да је потребна додатна професионална солидарност и да се новинари свих редакција коначно пробуде јер сутра то може да се деси и њима.

Иронично је то што је прва јача реакција на књигу која говори о опасности у којој се налази новинар који професионално обавља свој посао и несумњиво подиже стандарде у истраживачком новинарству, баш ова тужба, а не подршка професије која је у случају једне тако драстичне ситуације која је описана у књизи Бранкице Станковић скоро изостала.

Веома је важно да се о низу проблема са којима се новинари суочавају у нашој земљи, а о чему се говори у књизи „Инсајдер, моја прича” Бранкице Станковић отвори дебата и да иза најугроженијих новинара стане професија са недвосмисленим захтевом надлежним институцијама да се што пре отклоне узроци због којих више од пет година низ новинара у Србији мора да чува полиција.