Међународно неправо

Нешто нам не иде у фудбалу последњих година па типичан грађанин нема много прилика да се међу пријатељима искаже као „много бољи” селектор репрезентације. Али, зато смо постали нација стручњака за међународно право. Сви имају став – од самоуверених аматера који гутају таблоидну штампу до малобројних експерата и дипломата.

Поред „ма слушај ти мене” судова у вези с легалношћу отцепљења Крима и других проблема који оптерећују светску политику, сви већ имамо мишљење и о самом међународном праву. „Правна сигурност мора да важи за све јер ако важи само за један део грађана, један народ, бесмислено је да постоје међународне институције и међународно право”, изјавила је у четвртак Станислава Пак-Станковић, саветница председника републике.

Ипак, постоји један парадокс који не збуњује само наше грађане и представнике политичке елите – оно, по много чему, и није право. Многи (прави) правници широм света сматрају да међународно право није (право) право и тврде да илузија опстаје првенствено зато што различити моћни и слаткоречиви људи, од политичара до научника, имају снажан интерес да то, у најбољем случају, „квазиправо” посматрамо као право.

Штавише, суочени са честим критикама и оспоравањима, чак и угледни професори међународног права с времена на време објављују дугачке текстове у којима покушавају да одговоре на привидно једноставно питање: Да ли је међународно право стварно право?

Већ на први поглед много тога у вези с међународним правом не звучи правнички. На пример, професор Џорџ Бишарат наводи Израел као пример успешног „правног предузетника”. Ова држава има дугачку историју покушаја да оно што несумњиво представља кршење међународног права претвори у нови обичај.

Један од првих успеха оваквог предузетништва везан је за отмицу Адолфа Ајхмана у Аргентини 1960. године. Мало који лаик верује да акција Израела, државе коју су створили људи који су неким чудом преживели Холокауст, није оправдана. Али тада је међународно право било сасвим јасно – Израел није имао право да суди Ајхману.

Ипак, ово кршење је временом прерасло у правило које данас зовемо „универзална јурисдикција” – судови многих земаља могу да суде људима који су тешке, масовне злочине починили хиљадама километара далеко од њихових граница.

Ту лежи једна од кључних разлика између међународног и „правог” права према коме, на пример, отмица или убиство остаје кривично дело без обзира на мотиве или праведност којом се руководе његови извршиоци.

Ипак, ваљане аргументе имају и стручњаци који доказују да међународно право јесте право. И најмоћније државе се упињу да, иако га не поштују, његово кршење некако увију барем у обланду легалности.

Чак се и Хитлер свесрдно потрудио да напад на Пољску представи као самоодбрану. Оно што грађане Србије највише занима јесте сецесија – када се једна територија може легално одвојити од друге?

Штавише, сецесија мањинских група и појмови који се за њу везују (као што су „балканизација” и „ретрибализација”) постали су, како пише Јелена Пифат, „савремена ноћна мора политичара и међународних правника” широм света. Ниједна мултиетничка земља, била демократска или не, није имуна на вирус сепаратизма.

Међународно право отцепљење територије првенствено посматра као ствар домаћег, националног права. Зато западни стручњаци и политичари стално помињу да референдум о статусу Крима није спроведен у складу са украјинским уставом.

Колико је све компликовано и подложно различитим тумачењима сведочи и чињеница да се у случају Косова обе стране позивају на Резолуцију 1244. За Србију је она значајна јер потврђује њен суверенитет и територијални интегритет, док је за неке од земаља које су признале независност Косова она важна јер је, како пише професор Кристофер Борген, статус јужне покрајине преместила из кристално јасне сфере националног права „у сиву зону међународне управе”.

Западни политичари се убише од објашњавања да је „косовски изузетак” производ јединствене комбинације фактора. Али, како пише Пифат у студији „случаја Косово”, ствар која је стварно јединствена јесте „величина политичке воље одређених држава да га третирају као јединствен случај”.

У стварности, признајући независност Косова, ове земље су свима у свету који имају амбиције да силом мењају границе послале охрабрујућу поруку – сецесија је ствар политичке воље и упорности, а не међународног права.

Бројни су актери који из различитих разлога додатно замагљују и компликују разумевање питања која и без тога захтевају озбиљну менталну гимнастику. Такозвана Независна међународна комисија за Косово прогласила је тако НАТО интервенцију за „нелегалну, али легитимну”.

Барак Обама пак, како пише професор Дејвид Бромвич, западно кршења међународног права у Либији покушава да представи као хвале вредно деловање ради заштите „међународних норми” (које је углавном сам дефинисао), док бомбардовање Југославије промовише као „парадигму међународне великодушности отелотворене у коалицији вољних”.

Оно што највише квари слику о међународном праву јесу лицемерје и двоструки стандарди. Што су земље моћније то су склоније да га више и чешће некажњено крше. Један амерички левичарски активиста је осуде присаједињења Крима Русији од стране Обамине администрације упоредио са ситуацијом у којој зависник од хероина пребацује онима који користе марихуану да су наркомани.

Чак и неки од најоштријих критичара Путина и његове политике према Украјини и Криму, руске поступке које сматрају нелегалним и насилним изједначавају с понашањем једине суперсиле.

„Путин нам изгледа сугерише да је Русија постала довољно јака да може да буде подједнако лоша као и Сједињене Државе, да може да ради шта пожели”, пише Маша Липман.

Ипак, Весна Кнежевић-Предић и Милош Хрњаз истичу да је, упркос бројних препрека и самовоље великих, „процес легализације међународне политике одмакао веома далеко”.

Изградња држава никада није била неки нарочито чист и легалан посао – етничко чишћење и геноцид су, на пример, само нови називи за вековима старе праксе чији је циљ свођење држава и њиховог становништва на праву меру.

Она данас највише подсећа на „дивљу градњу”. Неке нелегално саграђене „куће” буду убрзо срушене, друге деценијама стоје без дозволе, а неке на крају буду легализоване.

На жалост многих, као и на светском првенству у фудбалу, о коначном статусу Косова и Крима неће одлучивати кафански инстант стручњаци. Неће се питати ни прави експерти. Иако се многи заклињу у њега, међународно право је остало један веома слаб и непоуздан судија.