Естетика класичне скулптуре

У оквиру хибридне војвођанске уметничке сцене, својим континуираним радом Сава Халугин (1946) афирмисао се као амбициозна ауторска појава чији се поетски дискурс заснива на постулатима модерне европске скулптуре и синтези њених различитих узора. И његово чланство у војвођанском огранку Српске академије наука и уметности може се разумети као слух средине за традицију и уважавање уметника вајара у изворном смислу те речи, како га у критици оцењују. Школовање Халугина на београдској Академији ликовних уметности, као и персонални афинитет, трајно су усмерили ток ове уметности ка естетици класичне скулпторалне форме и вредностима које се постижу применом стандардних материјала као што су, у избору овог аутора, бронза или камен.

Присутан на уметничкој сцени четири деценије, Халугин је типичан пример коњовићевског завичајног синдрома, јер се његова уметничка активност везује за Војводину, тачније Суботицу, у којој је остварио значајне споменичке скулптуре у амбијенту града. Родном Новом Кнежевцу, варошици на Тиси и некадашњој грофовији, поклонио је неколико скулптура за екстеријер, али овај леп гест и добре намере да учини ову средину у уметничком смислу богатијом нису сви добро разумели јер су скулптуре нестајале.

Познато је да вајари самостално не излажу баш често јер је техничко-технолошко-занатскидео њиховог посла компликован и веома скуп. Својом интензивном стваралачком праксом пуном елана, Сава Халугин је показао да је изузетак од овог мишљења. Наиме, симптоматично да своје присуство на ликовној сцени и стваралачку страст он потврђује и честим самосталним изложбама, а приредио их је више од четрдесет, плус око три стотине заједничких излагања у земљи и иностранству.

И нова београдска изложба у Улусовој галерији потврђује Халугинов стваралачки континуитет у чијем концепту и даље доминира асоцијативна фигурација, а типичне разуђене форме постављене су на постаменте, зидове или под галерије, стварајући утисак идејне и визуелне целине. Може се рећи да својим енергетским потенцијалом, односом масе и простора и препознатљивим маниром ови радови изазивају далеке асоцијације на експресију у делима Матије Вуковића.

Тако, разуђене моделоване форме тешких, волуминозних маса смело живе у простору потенцирајући доживљај есенцијалних стања наглашене експресије. Квалитет језика и композиције реферира на симбиозу различитих живих и неживих организама – људских и/или животињских фигура, на предмете. Елементима композиције појачава се динамика форме, а померањем тежишта композиције ствара се утисак заустављеног кретања.

Моделоване форме ових скулптура својом енергијом остављају утисак монументалности, без обзира на реалан формат рада. Њихов квалитет и професионални став појачава и сам материјал јер су све скулптуре одливене у бронзи. Поменимо, велика уметница Олга Јеврић, ауторитет којем се верује, ценила је и волела Халугинов осећај за материју и њену енергију. У генези језичких кодова ове скулптуре, затворене у свом систему који је ус/постављен још осамдесетих година прошлог века, нису се дешавале велике промене, али посвећеност и континуитет, страст и вештина позиционирале су стваралаштво овог аутора на завидну друштвену и уметничку позицију у овом времену.